 |
| Старе куће о којима нико више не брине (Мишљеновац, 001, јул 2013. Иван Лукић) |
+ + +
Нека те Христос чува, мој човече,
сав век си - он, јединствен, а не број,
не спуштај капке које суза пече,
мој невољниче - сине људски мој,
и сам са собом кроз поноћну јаву
ни јеком једним себе не одај
што нема где син да приклони главу,
већ се обазри - на мору су мај
и свет, а свету није до твог бола
и до храбрости није му ничије.
Скини са клина свој лук и тоболац,
нек пуцне струна како досад није!
И опет ће се напети тетива,
расецајући страх кренути стрела,
устаће трава дотад полужива,
у ружама што пружиле су тела,
ко девојачке, шириће се зене,
небо ће опет бити моћно, цело,
а нежни беспут - олуја кад крене
опет с љубављу крвавиће ждрело!
И ласта, душа твоје паучине,
послаће цвркут свој црвеном крсту,
и прошаптаће, нежно, из тишине:
- Он умре (рече сам!), а гле - васкрсну!
Обична песмица
Рајем свод расипа сунце пало у дан...
Двориште, јасика, на јасици Јуда.
А под њом ја шетам, чупкам руком клас.
Хладно, дува ветар. Космос око нас.
Из суђа отрове, ко сви, лапћем тек,
од јаве сам ове - ко сви, себи лек.
Душу домовини - њушкасту, у длану.
Дај звезду висини, чврсто зазидану.
Замревши у гласу који сова ода,
мних: за морима су сунце и слобода!
Истина наслика јутром призор чудан:
двориште, јасика, на јасици Јуда.
* * *
Трепавке овчје сан већ слама,
уснули људи, по кућама.
Склопи Сунце и очи лава,
у зраку Месец тек не спава.
Иђаше путем неки Бог,
бездетан беше, босоног.
Све ко да неком беше жао,
што сам у ражи, ко црв, лежао.
Пољупци целе Земље, врело
што муче ми и пале тело.
Препев: В. Јагличић
________ видети још, више: https://sites.google.com/site/editionsectiocaesarea/ruska-poezija/viktorsosnora1936
Нема коментара:
Постави коментар