Чега се бојим? Пустоши ове куће?
Или злог духа у себи, малих оаза
завејаних песком пустиње, жутим,
порива бескрајне туге – камиказа
Или злог духа у себи, малих оаза
завејаних песком пустиње, жутим,
порива бескрајне туге – камиказа
прошлости, пробуђене, присне, упорне?
Кошмара, привиђења, усамљене врбе
у свитање? Или је то залудно хтење?
Кад красте срастају, онда и сврбе.
Лепоту зауставља нестрпљење.
Рођен сам у зодијачком знаку Рака.
Свитање каже: Спавај, твоје су очи уморне.
Шта чекаш? Не ваљда почетак Смака?
На мучна сећања и ноћну тишину
ја ни као младић нисам био имун:
Нек одиграју до краја свој плес.
Исцедићу своју душу као лимун,
изгубљене године, промашаје, стрес.
Ко испод поклопца лонца ври, ври.
Нек напокон то што се кува искипи.
Мој прави завичај су – Хаваји.
Богиња вулкана, Пеле, смеши се, ко с репродукције,
лик хавајке. Нек потпири ватре
у кратерима и изазове нове ерупције.
Нек угашени вулкан поново проради,
неће то бити катастрофа прва,
нек из утробе океана покуља лава
и створи нова лепша острва.
Велика је тајна – осмех Богиње вулкана,
са Хаваја зрачи и отвара сваки пуп.
Никад нећу заборавити ништа.
Сваки је заборав гори од мућка, глуп!
Сачувао сам у себи сећања драгоцена.
Не кидам везе. Не призивам смирај.
Рана је почела да зараста. Повратак
из затвора је, као зид тек офарбан. Не дирај!
Србија је имала своје море – на Голом
отоку. Уживање у злочину, какво ни сомнабуле
сподобе не би смислиле, испуњава ме болом
и језом, ко острвљене, крај Голог, ајкуле!
Ма шта да кажем више, дворски историчари
и удворице би на неки начин оспорили.
Ко и сви верни пси, ни за шта се друго
нису, осим за свој комад, изборили!
Наши се путеви, зар не, разилазе?
Епохо страва, ти настави даље.
Но, пре тога подрежи израсле нокте,
опери крваве руке, скини са тела маље!
Знам да те много привлачи Европа,
Бела Демонија, освајање, као лоз
који доноси велику суму. Шта те овде
задржава? Иди, да не закасниш на воз!
Пут је пред тобом отворен,
на њему се нико ничега не стиди.
Док још руке, образи и усне,
и читаво тело бриде – иди!
Месечина на страницама књига,
на чаршаву, не убија блиске слике,
она их сенчи нежно и стрпљиво
док не добију модру боју перунике.
Ветар се притајио, али самоћа зјапи,
као ветар вулкана, као понор провалије,
ветар се притајио још у сумрак,
али сета у очима није.
Она лови неухватљиви смисао, у стег,
година минулих, прави тренутак, место за дисање
пуним плућима. Ко магнет привлачи узвишен брег
изнад Дунава и Саве – Брег за размишљање.
на чаршаву, не убија блиске слике,
она их сенчи нежно и стрпљиво
док не добију модру боју перунике.
Ветар се притајио, али самоћа зјапи,
као ветар вулкана, као понор провалије,
ветар се притајио још у сумрак,
али сета у очима није.
Она лови неухватљиви смисао, у стег,
година минулих, прави тренутак, место за дисање
пуним плућима. Ко магнет привлачи узвишен брег
изнад Дунава и Саве – Брег за размишљање.
Сети се октобра на измаку, сусрета
код Ружице, у рани зрнца соли.
Пратило нас је бабље лето као пси,
хиљаду погледа, проли, проли, проли.
Ако је неко довољно луд буди му читалац.
„Кад не може досећи савршенство Створење пати
и његов јецај је једва чујан, шуштање свиле“ –
тако некако пише Борхес. Најважније је препознати
сенке и невидљиве полуге епохе, суђења
учестала,сатеривања демократије у резервате,
партијску бирократију (братију),
друштвена гета за студенте, грађане демократе.
Конце које неко вуче из позадине.
Ко неке вести никада у штампи не објављује?
Ко од народа прави – стадо, од личности – лутке?
Ко заверу сатанску против народа кује?
Ко дух у младићима запаљен, као многе свеће
у црквама, гаси? Парламент – тиранија фразеологије?
Ко уништава биље? Ко под плаштом карикатуре
демократије намеће закон зоологије?
Ако је грађански рат прошлост, будућност
револуција – шта је садашњост? Тиха језа?
Није ли од свих премиса, Потемкинових села,
најбоља синтеза – она у лишћу – фотосинтеза?
Толико је очигледно: свуда, свака клика,
има своја стада, испаше, појилишта, предводника.
Биље, стварањем кисеоника, за плућа планете,
чини увек више од стоке и врховника.
Кошмар од синоћ, ко пањ запаљен,
ко зна, у ствари, од када дими, тиња?
Књижевни живот није ни изблиза оно
што би могао бити, већ – пустиња.
Читаве обреде гушења истине – докле крити?
Какве су шансе онога који стоји по страни, башка?
Књижевност шесдесетосмаша вози се у локалу
на линији Крагујевац – Сомбор – Рашка.
Бесумње, у душама се рика слеже.
Иако је прошао септембар,
рика још траје јеленова
у барањским ловиштима; новембар.
Епохо, лаж и страх су ти својствени,
ко што је жени лаж слатка, и грех.
Свему цена има, цена твог полета
премашила је и највећи цех!
Нека наивније душе и поете,
којима никад није заблуда и дивљења доста,
посвећују теби узвишене сонете,
ја имам преча посла.
Не, не чекам љубав, већ вештицу
да узјаше метлу (предмет место уда).
Ко поверује, с ове стране гроба, жени,
мора да је лаковерна луда.
Чак и оне најпаметније
и најлепше, сувише су уске
памети. И у много чему,
нажалост – праве гуске!
Привлаче их чизма,
власт, рачун, новац, граја.
Слађа им је од лажи
и греха заједно – издаја.
Упознао сам их боље
него сопствени џеп.
Што нека изгледа чедније,
то ситније штепа штеп.
Колико пут ни својим очима
нисам могао да поверујем!
На жени не вреди ником
истину да истерује.
Нека опрости Богородица,
молим за опроштај и моју мајку.
Жену су младићи довели из бајке,
нек је непорочно зачеће врати у бајку...
(Из песама Боре Мишљеновића, на крају романа "Ујкин дом" - 1997.)
Нема коментара:
Постави коментар