Једне зиме, за
школски распуст, остадосмо код бабе и деде
у Гају. Они су живели
у пролоци коју су сами називали
Рупчина и која је,
атаром, припадала Пчелицама, али су Пче-
личани
њихов крај називали Гајем и сматрали становнике Гаја
ни Пчеличанима, ни
Сабанћанима. Кад би хтели да нагласе
на
ког Блашка мисле, рекли би „Блашко из Гаја“, и саговорник
би
одмахну руком, као да отура важну бригу:
„Блашко
из Гаја? Како не бих знао Блашка!“
Нас троје, мене,
сестру и старијег брата од ујака, родитељи
намамише
најпре да одемо у Гај, а потом нас, скоро без по-
здрава,
оставише, пре него што смо схватили да би требало
направити
урнебес, плакати, тргати мајку за руку, ако смо тих
петнаест
дана зимског распуста хтели да проведемо у родној
кући
где смо се најбоље осећали. Мени није
приличило цмиз-
дрити,
с великих петнаест година боравка на свету. Па
ипак
ме
је нешто оштрим шиљком уболо у срце, док сам гледао
родитеље
у бекству очевим стокецом који је уз Рупчину пурњао
црнкастим димом из
ауспуха. Окренуо сам се према деди и
баби
који су крили погледе, па према сестри чије су се очи
заводениле. Почели
смо да учимо велики наук растајања на
свету
од чијих смо стрелица до тада били сачувани.
„Не
брини“ – рекох сестри. – „Нас ће својим аутом одве-
сти ујак.“
Ујак се пола сата
касније вратио с намирницама из Пче-
личке задруге. Донео
је бајат чипс
.png)
