... Од свих биљака, стари Словени највише су ценили перунику, која је и добила име по врховном богу

...Од свих биљака, стари Словени највише су ценили перунику, која је и добила име по врховном богу Перуну и његовој жени Перуники. Латински назив (Ирис германица) добила је по Ириди, грчкој богињи дуге, гласници свих богова. Легенде кажу да је Ирида шетала дугом и преносила поруке на земљу. Тамо где би дуга дотакла тле, заједно са муњом бога Перуна, израстале су живописне перунике. У Јапану означава победу, а у време Карла Великог била је краљевски симбол. Постоји више од 200 врста, најчешће плаве боје са жутим или белим тачкама. Ту су и беле, жуте, беж, љубичасте, розе и црвене перунике. Плаву народ од милоште зове и богиша, јер се показала најделотворнијом у традиционалној медицини. Цветају од маја до јула, неке врсте и до септембра. Бујније су када су на сунцу, док у сенци некад не процветају. Ова вишегодишња биљка тек после две или три године може да се користи у лековите сврхе. * * За лек се скупља ризом у августу, септембру и октобру. Након вађења се одмах љушти и ставља у хладну воду да не потамни. Затим се суши седам до девет дана на сунцу, па у хладу на промаји. Корен има слабији мирис који подсећа на љубичицу, али је јачи када се самеље. А меље се у прах тек пошто је потпуно осушен. Што дуже стоји, лепше мирише, због спорог процеса ферментације. Укус је брашњав, слаткасто горак, зависно од земљишта. * * За лековите сврхе довољан је грам праха корена, помешан са храном као зачин. Или, пола кашичице праха прелијте са 2 дл хладне воде, оставите преко ноћи, па процедите и мало загреје. Пијте два пута дневно током дана. Овај чај побољшава рад јетре и жучи, спречава повраћање и мигрену узроковану желудачним сметњама. Помаже и код изостанка менструације, жгаравице и хроничне упале желуца и црева, као и мокраћних органа. Делотворан је и код плућних болести, хроничног кашља, астме и емфизема. Показало се и да смирује болове након операције или ампутације екстремитета. * * Корен се даје и малој деци да га грицкају док им расту први зубићи, јер ублажава свраб, бол и смањује нервозу. Поједине врсте се користе у индустрији мириса и парфема, али и за пасте за зубе јер садрже смолу, танин и етерична уља. Осим тога, има миристинску и олеинску киселину, шећер, скроб, слуз, а у само 100 г зеленог лишћа чак 600 мг витамина Ц! Лист се користи једино свеж јер сушењем губи лековитост. У исхрани се користи као салата, помешана са другим поврћем, а као лек за опекотине и чиреве. На проблематично место на кожи довољно је да се ставе измрвљени свежи листови и прекрију ланеном крпом или завојем. * * Кашичица корена у праху растворена у чаши слатког вина или јечменој води чисти организам од токсина и нечистоћа путем пробаве. Пије се током дана полако, у гутљајима. * * За смањење отечених жлезда препоручује се делимично скуван корен, који би требало да буде мек и такав се ставља на отечене жлезде. Ране које тешко зарастају, народни лекари посипају прахом од корена. * * Ризом перунике садржи само 0,2 посто изузетно квалитетног етарског уља, али је то довољно за примену у козметици и индустрији парфема. Важно је и да је ризом одлежао најмање годину дана, јер тек тада подсећа мирисом на љубичицу. У посебним постројењима врши се екстракција ароматичних материја и добија се веома цењени "абсолут", "конкре" и етарско уље. Ризом у праху користи се за прављење пудера, односно талка. Текст: З. О. И. - Извор: Новости

Претражи овај блог

ПРОЦВЕТАЛА БЕЛА ЗВОНАСТА ДИВЉА ПЕРУНИКА...

Процветала бела звонаста дивља перуника испод храста лужњака… Или поводом једног кратког видеа. -Снимио сам последњих деценија не мали број фотографија широм Србије, Шведске и Немачке и на стотине кратких видеа. Наслов тог кратког виде (око три минута) : „Процветала бела звонаста дивља перуника испод храста лужњака...“ Опис: На самом почетку лета...већ неколико недеља ни кап кише… Видео није намењен деци; сврстан је у следеће плеј листе : Србијом уздуж и попреко; (Ф)Акт(а); Документациони Центар;НЕИСПРИЧАНЕ ПРИЧЕ; Србијом уздуж и попреко. Приликом прављења видеа, постојала је могућност да видео почне аутентичноим сликом беле перунике, о којој је реч; донете у наше сеоско двориште са брда на истоку. Међутим, због величине фотографије то није било могуће, па сам додао фотографију једне беле усамљене шумске куће (можда опустеле, изгубљене у зеленилу). И онда је дошао на ред материјал који сам снимио, унутрашњост једне собе, простране и натрпане хрпом ствари – несређених, што је деловало некако мучно, као и празна постеља, фотографије по зидовима; сивобеле завесе; компјутерски сто;хрпе књига. Несређеност. Супротност од онога што је најављивао наслов и опис видеа. Нема лепог тек процветалог цвета перунике. Да ли су наслов и опис неадекватни;промашени? Наравно. Ни наслов ни опис тога видеа, онако како је коначно објављен, нису били у складу са почетним подстицајем, сликом беле перунике. Ово искуство говори само по себи. Довољно. Подвлачим црту. Не могу понекад да се „уклопим“ у могућности правила која сапињу, и воде у страну. Понедељак 16. јун 2025.Б.Т. М. Л.

петак, 22. април 2016.

Из једног од најдужих писама г. Милану Гролу / Исидора Секулић


Драги господин Гроле,

Немам директних вести, али по Гласнику судим да сте, у оној врућини, како тако на ногама. Јесте ли добро са здрављем? Да ли се послови дају добро отаљавати? Какве вести имате од Воје? Поздравите Гђу Јуцу, и онај њен блажени мир којег се често сетим. - Наша писма, у своје време, мимоишла се. Отада је прилично дана прошло, и мој дуг захвалности за ваше љубазно писмо отежао. Врло често вас се сетим, и као водим комадић разговора с вама, али немам воље, ни снаге чак, да пишем. Сасвим у супротности с вашим жељама, и саветима, (кад би живот зависио од савета!) овај месец дана је један од најстрашнијих одсека мога живота. Сметало је знатно, наравно, и врло рђаво време. Једнако је кишовито, а што је горе од тога, хладно. Брда у свежем снегу који се једнако обнавља, леден ветар, место сунца месец, око поноћи, кад тако стегне хладноћа да киша не може да капље. На мом длану, од седам смртних случајева досада, четворица пали на доброј стази и издахнули од зиме... Мени је ово треће лето, у брдима, такво: кад бих имала сна, најбоље би ми било у кревету. - Од сваког времена, и свега зла, гора је Народна просвета. Ја сам ту кињена и гуљена од Одбора, сарадника, власника предузећа, писара његовог и слагача. За сваку ову реч узимам одговорност; доказаћу сваку реч. Пропала сам од чуда, од рада, од револта... Сада ћу прекинути разговор о том, јер навире огорчење до бацања крви. Ништа ником не говорите, крај је близу експлоатисању, а близу почетак обрачуну.

Сетим вас се поводом безброј ствари. Јуче, поводом последње књиге Пола Валерија, са мислима о политици, народу, историји. Шаљем вам ту књигу; кад је прочитате, или разгледате, дајте је Воји, за његову библиотеку прилог од мене. - Пре тога, и увек поново, поводом Милићевићевог Дневника. У прве дане мојег бављења овде могла сам са г. Андрићем да поделим неку мисао о том значајном рукопису. Г. Андрић га чита с великим одушевљењем. Седећи међу нама, овде у хотелу, рекао је г. Драгану: ви, потомци Милићевића, имате да сте поносити на тог човека више но неко у Енглеској на лорда Сесила који је нанизао 40 предака; а мени: треба да пишете г. Гролу како ценимо тај рукопис... Ево, чиним то сада, тек сада. Ванредне ствари. Која памет, праведност, доброта, џентлменство, фина несвесна скромност! И која вештина избора записа и писања: диже се живи портре целог човека, сав карактер, сав живот, сви снови његови. И који податци, и који патриотизам, какав (!), и која поезија патриархалности и куће! - У броју од 16. о. м. Дошло је најлепше, досада. На жалост, немам с ким о том да говорим. Кад се српска колонија разишла, писала сам г. Андрићу да и ја идем, и више га нисам видела. Бојала сам се, кад сам видела да ме Просвета и зло време везују за Град, да стара Госпоја из Београда коју треба ипак понекад обићи, не постане кулук. Сем шога, изгубили смо склад старе конверсације. Мислим да сам вам напоменула: Г. Андрић постаје одвише дипломата. Ексклузивност дворова и дипломатије мo же да буде modus vivendi; полазна тачка за суд, језик, поглед на свет - само међу истороднима.

Сетим вас се кроз скоро све мисли о животу и смрти. Ових дана претурало ми се по глави да: изгубити игру живота, или у њој велику карту - мора доћи за сваког ко уопште куша борбу духа и рада; и да је и боље да дође него да не дође; да управо мора доћи, ако човек има пред собом задатак мало тежи, иоле моралан и спиритуалан. Од среће почиње дегенерација. Моћ, љубав, задовољство, новац, власт, то је само даља похота и охолост, тврђи зид између нас и оних простора у којима треба постојати ако онима што за нама долазе мислимо да нешто оставимо, ма у ком облику. У музеје стижу, и чувају се, само препукнуте и здрускане ствари. Кад је мој отац најзад увидео да му нема и нема личне среће, постао је прави отац и мушкарац. Од народа, мислим да су Французи најспособнији да примају горчине и ударце и да при том, што рекао Ракић, «знају зашто» их трпе, и зато је то, Французи, народ мушкараца.... Кад не служим Просвету, или не лежим у главобољи, седим, увијена у крзно, у Библиотеци. Учинила сам, у ретке лепе дане, неколико излета. Доживела две савршено лепе ноћи, и неколико тако дивних атмосфера између две буре и две таме, да ми је било јасно да киша мора опет доћи, јер је оно лепо било и сувише лепо. Небо, ваздух, мешавина влаге и ветрића што суши, дах и боја траве, лепота и понос зеленог дрвета. Ево, опет моје зелено дрво. Да. Станем уза њ, пода њ, с њим, и желим да пређем у непомичност, молим Бот за то... У Раlazzo Вrera у Милану, има слика, мислим да је Луини-а, ученика да Винчи-а: Данае, која се претвара у дрво. Тај прелаз анималног у вегетално, моја је машша, и, верујте, крије у себи још многе шајне. Мој сан није само сан, него жудња бића.

Ја сигурно не желим да вас једим, и извесно осећам вашу доброту, али, као што нисам могла ићи у Хаг, мислимда нећу моћи остати ни у жири-у Коларца. Цвијета, изнудили су насиљем; премда сам им рекла: јавићу се болесна кад дође до рада и суда. Нећу остати ни у Цвијети. „Каприциозан карактер" -одвише је строга и дефинитивна реч. Кад сам узела визу за Хаг, платила 6 флорина = 180 динара, и видела да Gulden није 23 него 30 динара, препала сам се. Да понесем само 500 јединица, треба 15 хиљада динара! Решила сам: не. Ја сам сиромашна, драги господин Гроле; и убого самохрана: да останем без новаца, како, коме, од кога!... Мој живот чини утисак каприциозних мењања и одлука, али, у суду треба ипак бити опрезан. Шта заболи, шта се у човеку мучи, откуда што потекне и куда води, то зна само човек сам, и нико више. Ви, стога, треба, пре него на каприц, да помислите на мој положај, на моју дефинитивну осуђеност - код нас је несрећа органичка и остентативна: сви су изгубили игру живота на трагичан начин. А у друштву, у којем се ја, последња међу гробовима, крећем, људи су сурови. Ми сви смо још примитивни. За ћеф ударимо човека о калдрму, и запамтимо камен на којем је цркао, да још сваки дан, симболички, прелазимо преко леша. (Као садашњи шах персијски, примитиван човек, који је дао пређашњег, од њега убијеног шаха сахранити под степенице којима слази и узлази.) Наравно, понајрадије, оног за ког не треба од говарати; оног који је као мачка без госе и куће, коју ударају и јуре преко плотова и јендека док не скапа; онога за чијим се сандуком, „од куће до гробља", још смеју причати веселе анегдоте... Враћам се на пређашње. Треба моћи изгубити игру живота! Весео старац, или баба, то је одвратно. Одвратно!

Стрепим да се због Народне просвете не морам на пречац вратити. Тако желим да одем, и мало останем, у месту где је, у Швајцарској, живео, радио и умро, песник Рилке, чију биографију радим већ близу годину дана. Chateu Moussy. Желела бих, ако време и новац и Просвета не угуше, и до Авињона. Ко зна.  Остаћу у најбољем случају можда овде, и читати даље ренесансног писца Пико дела Мирандола, његових Дванаест Регула О борби са животом, злом и слабостима. Кватроченто и Чинквеченто, видим, писао је већ као Фројд. Онда се звало сотона, сад се зове подсвест... Све мислим, срећа ће једном бити убројена у пороке. Свет ће онда дахнути душом. Неједнакост у друштву, и храбар живот у променама какве год дођу - то треба, и ући ће, једном, у идеал. У идеал, јер порок у човеку увек ће грамзити за срећом, а власш, владање, увек ће изједначавати да би лакше могло једном песницом стетути многе... Трпељивост, невероватна, небеска трпељивост сиротиње (социалних револуција је било најмање!) скочиће ваљда једном гениалном човеку у очи, и доћи ће идеал морални, идеал неједнакости. Неједнака даровитост међу људима, („најтрагични"„неправда", и неједнакост,) то је знак за реконструкцију теорија о оцени живота у целокупности.

Крајње време да завршим ово писмо. Да није дотрајало хартије, бих вам причала - Бог те пита шта. Јесте ли некад мислили о специјалном раду и стању главе код човека који је увек сам, није прекидан, не мора да објашњава, да удешава везаност за неког споља, који чује и зна само оно што чује... Ври, како вам рекох, као пасуљи у лонцу укључале воде.

Са вашом књигом, враћам књигу Г. Слободана, којом сам се послужила. Реците и ви хвала, и, молим, пошљите књигу по момку у стан Г. Слободана. Хвала.

Збогом, господин Гроле. Остајте добро потрпите ме још мало: ни ви немате одвише пред собом, а ја мање од тога. Са осећајима оданости,


ИСекулић

        = преузето из књ. Исидорина бројаница / Радован Поповић, стр. 158 - 161

Нема коментара:

Постави коментар

Популарне странице Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ

ATLANTIDA

Преглед Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ (WordPress - 1)

Власт

ВЛАСТ

Уцрвани, дубоко.

Уз штит дебеле коже.

Истећи може око,

а гле - суза не може.

Владимир Јагличић: СТУБ, Орашац, 2013, стр. 25

БЕЛАТУКАДРУЗ (алиас М. Лукић)