Из једног од најдужих писама г. Милану Гролу / Исидора Секулић

Драги господин Гроле,

Немам директних вести, али по Гласнику судим да сте, у оној врућини, како тако на ногама. Јесте ли добро са здрављем? Да ли се послови дају добро отаљавати? Какве вести имате од Воје? Поздравите Гђу Јуцу, и онај њен блажени мир којег се често сетим. - Наша писма, у своје време, мимоишла се. Отада је прилично дана прошло, и мој дуг захвалности за ваше љубазно писмо отежао. Врло често вас се сетим, и као водим комадић разговора с вама, али немам воље, ни снаге чак, да пишем. Сасвим у супротности с вашим жељама, и саветима, (кад би живот зависио од савета!) овај месец дана је један од најстрашнијих одсека мога живота. Сметало је знатно, наравно, и врло рђаво време. Једнако је кишовито, а што је горе од тога, хладно. Брда у свежем снегу који се једнако обнавља, леден ветар, место сунца месец, око поноћи, кад тако стегне хладноћа да киша не може да капље. На мом длану, од седам смртних случајева досада, четворица пали на доброј стази и издахнули од зиме... Мени је ово треће лето, у брдима, такво: кад бих имала сна, најбоље би ми било у кревету. - Од сваког времена, и свега зла, гора је Народна просвета. Ја сам ту кињена и гуљена од Одбора, сарадника, власника предузећа, писара његовог и слагача. За сваку ову реч узимам одговорност; доказаћу сваку реч. Пропала сам од чуда, од рада, од револта... Сада ћу прекинути разговор о том, јер навире огорчење до бацања крви. Ништа ником не говорите, крај је близу експлоатисању, а близу почетак обрачуну.

Сетим вас се поводом безброј ствари. Јуче, поводом последње књиге Пола Валерија, са мислима о политици, народу, историји. Шаљем вам ту књигу; кад је прочитате, или разгледате, дајте је Воји, за његову библиотеку прилог од мене. - Пре тога, и увек поново, поводом Милићевићевог Дневника. У прве дане мојег бављења овде могла сам са г. Андрићем да поделим неку мисао о том значајном рукопису. Г. Андрић га чита с великим одушевљењем. Седећи међу нама, овде у хотелу, рекао је г. Драгану: ви, потомци Милићевића, имате да сте поносити на тог човека више но неко у Енглеској на лорда Сесила који је нанизао 40 предака; а мени: треба да пишете г. Гролу како ценимо тај рукопис... Ево, чиним то сада, тек сада. Ванредне ствари. Која памет, праведност, доброта, џентлменство, фина несвесна скромност! И која вештина избора записа и писања: диже се живи портре целог човека, сав карактер, сав живот, сви снови његови. И који податци, и који патриотизам, какав (!), и која поезија патриархалности и куће! - У броју од 16. о. м. Дошло је најлепше, досада. На жалост, немам с ким о том да говорим. Кад се српска колонија разишла, писала сам г. Андрићу да и ја идем, и више га нисам видела. Бојала сам се, кад сам видела да ме Просвета и зло време везују за Град, да стара Госпоја из Београда коју треба ипак понекад обићи, не постане кулук. Сем шога, изгубили смо склад старе конверсације. Мислим да сам вам напоменула: Г. Андрић постаје одвише дипломата. Ексклузивност дворова и дипломатије мo же да буде modus vivendi; полазна тачка за суд, језик, поглед на свет - само међу истороднима.

Сетим вас се кроз скоро све мисли о животу и смрти. Ових дана претурало ми се по глави да: изгубити игру живота, или у њој велику карту - мора доћи за сваког ко уопште куша борбу духа и рада; и да је и боље да дође него да не дође; да управо мора доћи, ако човек има пред собом задатак мало тежи, иоле моралан и спиритуалан. Од среће почиње дегенерација. Моћ, љубав, задовољство, новац, власт, то је само даља похота и охолост, тврђи зид између нас и оних простора у којима треба постојати ако онима што за нама долазе мислимо да нешто оставимо, ма у ком облику. У музеје стижу, и чувају се, само препукнуте и здрускане ствари. Кад је мој отац најзад увидео да му нема и нема личне среће, постао је прави отац и мушкарац. Од народа, мислим да су Французи најспособнији да примају горчине и ударце и да при том, што рекао Ракић, «знају зашто» их трпе, и зато је то, Французи, народ мушкараца.... Кад не служим Просвету, или не лежим у главобољи, седим, увијена у крзно, у Библиотеци. Учинила сам, у ретке лепе дане, неколико излета. Доживела две савршено лепе ноћи, и неколико тако дивних атмосфера између две буре и две таме, да ми је било јасно да киша мора опет доћи, јер је оно лепо било и сувише лепо. Небо, ваздух, мешавина влаге и ветрића што суши, дах и боја траве, лепота и понос зеленог дрвета. Ево, опет моје зелено дрво. Да. Станем уза њ, пода њ, с њим, и желим да пређем у непомичност, молим Бот за то... У Раlazzo Вrera у Милану, има слика, мислим да је Луини-а, ученика да Винчи-а: Данае, која се претвара у дрво. Тај прелаз анималног у вегетално, моја је машша, и, верујте, крије у себи још многе шајне. Мој сан није само сан, него жудња бића.

Ја сигурно не желим да вас једим, и извесно осећам вашу доброту, али, као што нисам могла ићи у Хаг, мислимда нећу моћи остати ни у жири-у Коларца. Цвијета, изнудили су насиљем; премда сам им рекла: јавићу се болесна кад дође до рада и суда. Нећу остати ни у Цвијети. „Каприциозан карактер" -одвише је строга и дефинитивна реч. Кад сам узела визу за Хаг, платила 6 флорина = 180 динара, и видела да Gulden није 23 него 30 динара, препала сам се. Да понесем само 500 јединица, треба 15 хиљада динара! Решила сам: не. Ја сам сиромашна, драги господин Гроле; и убого самохрана: да останем без новаца, како, коме, од кога!... Мој живот чини утисак каприциозних мењања и одлука, али, у суду треба ипак бити опрезан. Шта заболи, шта се у човеку мучи, откуда што потекне и куда води, то зна само човек сам, и нико више. Ви, стога, треба, пре него на каприц, да помислите на мој положај, на моју дефинитивну осуђеност - код нас је несрећа органичка и остентативна: сви су изгубили игру живота на трагичан начин. А у друштву, у којем се ја, последња међу гробовима, крећем, људи су сурови. Ми сви смо још примитивни. За ћеф ударимо човека о калдрму, и запамтимо камен на којем је цркао, да још сваки дан, симболички, прелазимо преко леша. (Као садашњи шах персијски, примитиван човек, који је дао пређашњег, од њега убијеног шаха сахранити под степенице којима слази и узлази.) Наравно, понајрадије, оног за ког не треба од говарати; оног који је као мачка без госе и куће, коју ударају и јуре преко плотова и јендека док не скапа; онога за чијим се сандуком, „од куће до гробља", још смеју причати веселе анегдоте... Враћам се на пређашње. Треба моћи изгубити игру живота! Весео старац, или баба, то је одвратно. Одвратно!

Стрепим да се због Народне просвете не морам на пречац вратити. Тако желим да одем, и мало останем, у месту где је, у Швајцарској, живео, радио и умро, песник Рилке, чију биографију радим већ близу годину дана. Chateu Moussy. Желела бих, ако време и новац и Просвета не угуше, и до Авињона. Ко зна.  Остаћу у најбољем случају можда овде, и читати даље ренесансног писца Пико дела Мирандола, његових Дванаест Регула О борби са животом, злом и слабостима. Кватроченто и Чинквеченто, видим, писао је већ као Фројд. Онда се звало сотона, сад се зове подсвест... Све мислим, срећа ће једном бити убројена у пороке. Свет ће онда дахнути душом. Неједнакост у друштву, и храбар живот у променама какве год дођу - то треба, и ући ће, једном, у идеал. У идеал, јер порок у човеку увек ће грамзити за срећом, а власш, владање, увек ће изједначавати да би лакше могло једном песницом стетути многе... Трпељивост, невероватна, небеска трпељивост сиротиње (социалних револуција је било најмање!) скочиће ваљда једном гениалном човеку у очи, и доћи ће идеал морални, идеал неједнакости. Неједнака даровитост међу људима, („најтрагични"„неправда", и неједнакост,) то је знак за реконструкцију теорија о оцени живота у целокупности.

Крајње време да завршим ово писмо. Да није дотрајало хартије, бих вам причала - Бог те пита шта. Јесте ли некад мислили о специјалном раду и стању главе код човека који је увек сам, није прекидан, не мора да објашњава, да удешава везаност за неког споља, који чује и зна само оно што чује... Ври, како вам рекох, као пасуљи у лонцу укључале воде.

Са вашом књигом, враћам књигу Г. Слободана, којом сам се послужила. Реците и ви хвала, и, молим, пошљите књигу по момку у стан Г. Слободана. Хвала.

Збогом, господин Гроле. Остајте добро потрпите ме још мало: ни ви немате одвише пред собом, а ја мање од тога. Са осећајима оданости,


ИСекулић

        = преузето из књ. Исидорина бројаница / Радован Поповић, стр. 158 - 161