... Од свих биљака, стари Словени највише су ценили перунику, која је и добила име по врховном богу

...Од свих биљака, стари Словени највише су ценили перунику, која је и добила име по врховном богу Перуну и његовој жени Перуники. Латински назив (Ирис германица) добила је по Ириди, грчкој богињи дуге, гласници свих богова. Легенде кажу да је Ирида шетала дугом и преносила поруке на земљу. Тамо где би дуга дотакла тле, заједно са муњом бога Перуна, израстале су живописне перунике. У Јапану означава победу, а у време Карла Великог била је краљевски симбол. Постоји више од 200 врста, најчешће плаве боје са жутим или белим тачкама. Ту су и беле, жуте, беж, љубичасте, розе и црвене перунике. Плаву народ од милоште зове и богиша, јер се показала најделотворнијом у традиционалној медицини. Цветају од маја до јула, неке врсте и до септембра. Бујније су када су на сунцу, док у сенци некад не процветају. Ова вишегодишња биљка тек после две или три године може да се користи у лековите сврхе. * * За лек се скупља ризом у августу, септембру и октобру. Након вађења се одмах љушти и ставља у хладну воду да не потамни. Затим се суши седам до девет дана на сунцу, па у хладу на промаји. Корен има слабији мирис који подсећа на љубичицу, али је јачи када се самеље. А меље се у прах тек пошто је потпуно осушен. Што дуже стоји, лепше мирише, због спорог процеса ферментације. Укус је брашњав, слаткасто горак, зависно од земљишта. * * За лековите сврхе довољан је грам праха корена, помешан са храном као зачин. Или, пола кашичице праха прелијте са 2 дл хладне воде, оставите преко ноћи, па процедите и мало загреје. Пијте два пута дневно током дана. Овај чај побољшава рад јетре и жучи, спречава повраћање и мигрену узроковану желудачним сметњама. Помаже и код изостанка менструације, жгаравице и хроничне упале желуца и црева, као и мокраћних органа. Делотворан је и код плућних болести, хроничног кашља, астме и емфизема. Показало се и да смирује болове након операције или ампутације екстремитета. * * Корен се даје и малој деци да га грицкају док им расту први зубићи, јер ублажава свраб, бол и смањује нервозу. Поједине врсте се користе у индустрији мириса и парфема, али и за пасте за зубе јер садрже смолу, танин и етерична уља. Осим тога, има миристинску и олеинску киселину, шећер, скроб, слуз, а у само 100 г зеленог лишћа чак 600 мг витамина Ц! Лист се користи једино свеж јер сушењем губи лековитост. У исхрани се користи као салата, помешана са другим поврћем, а као лек за опекотине и чиреве. На проблематично место на кожи довољно је да се ставе измрвљени свежи листови и прекрију ланеном крпом или завојем. * * Кашичица корена у праху растворена у чаши слатког вина или јечменој води чисти организам од токсина и нечистоћа путем пробаве. Пије се током дана полако, у гутљајима. * * За смањење отечених жлезда препоручује се делимично скуван корен, који би требало да буде мек и такав се ставља на отечене жлезде. Ране које тешко зарастају, народни лекари посипају прахом од корена. * * Ризом перунике садржи само 0,2 посто изузетно квалитетног етарског уља, али је то довољно за примену у козметици и индустрији парфема. Важно је и да је ризом одлежао најмање годину дана, јер тек тада подсећа мирисом на љубичицу. У посебним постројењима врши се екстракција ароматичних материја и добија се веома цењени "абсолут", "конкре" и етарско уље. Ризом у праху користи се за прављење пудера, односно талка. Текст: З. О. И. - Извор: Новости

Претражи овај блог

ПРОЦВЕТАЛА БЕЛА ЗВОНАСТА ДИВЉА ПЕРУНИКА...

Процветала бела звонаста дивља перуника испод храста лужњака… Или поводом једног кратког видеа. -Снимио сам последњих деценија не мали број фотографија широм Србије, Шведске и Немачке и на стотине кратких видеа. Наслов тог кратког виде (око три минута) : „Процветала бела звонаста дивља перуника испод храста лужњака...“ Опис: На самом почетку лета...већ неколико недеља ни кап кише… Видео није намењен деци; сврстан је у следеће плеј листе : Србијом уздуж и попреко; (Ф)Акт(а); Документациони Центар;НЕИСПРИЧАНЕ ПРИЧЕ; Србијом уздуж и попреко. Приликом прављења видеа, постојала је могућност да видео почне аутентичноим сликом беле перунике, о којој је реч; донете у наше сеоско двориште са брда на истоку. Међутим, због величине фотографије то није било могуће, па сам додао фотографију једне беле усамљене шумске куће (можда опустеле, изгубљене у зеленилу). И онда је дошао на ред материјал који сам снимио, унутрашњост једне собе, простране и натрпане хрпом ствари – несређених, што је деловало некако мучно, као и празна постеља, фотографије по зидовима; сивобеле завесе; компјутерски сто;хрпе књига. Несређеност. Супротност од онога што је најављивао наслов и опис видеа. Нема лепог тек процветалог цвета перунике. Да ли су наслов и опис неадекватни;промашени? Наравно. Ни наслов ни опис тога видеа, онако како је коначно објављен, нису били у складу са почетним подстицајем, сликом беле перунике. Ово искуство говори само по себи. Довољно. Подвлачим црту. Не могу понекад да се „уклопим“ у могућности правила која сапињу, и воде у страну. Понедељак 16. јун 2025.Б.Т. М. Л.

Увод у разлучење Душе

 

ДРВЕНА МАРИЈА 1



 
Аугустину Ујевићу или Јовану Дучићу
тзв. наследници, следбеници – савременици,
купљени јефтино, дорасли нису,
ни у најбољим тренуцима, на граници
својих бунила и булажњења, серија
које плаћени критичари хвале, као висока
достигнућа. Имитаторских таписерија
има превише, као и површних оцена, „од ока“.
Кад мекећу, не мекећу као јаре.
Свак би да буде херцеговачка коза, прва.
Прозрео сам све фарисеје, прозелите и јајаре.
Свак би да буде принц, рецимо, принц ватре.
Има пламена у њима; забавни би били испод шатре
вашарске, док горе споро као сирова дрва…
 
 
*
Са таквима се никада поредити не бих
ни хтео ни могао. Ни жив, ни покојан.
Наступају као крдо коза, дакако.
Пробијајући се испод жита, као опојан
мирис граора. Скрити, спремни на опачине,
или као змије у зрелом овсу, на ујед.
Зар никог нема да им проспе кофу сплачине
у лице, на главу? Док заводе свој „ред“?
Свему су се прилагодили. Једу говна
када то по навици чине крда, већина.
Титоисти су данас, монархисти сутра.
Том соју завичај је : не Александрија – пећина.
Јуче су денуцирали, газили кога стигну.
Демократе ће постати преко ноћи, сутра.
 
 
**
Дрчни су то потомци анатемисаних фарисеја
и књижевника. Син Божји жигосао је ту сорту.
Бог није дао да нас епоха безбожна помеша и
стрпа у исти лонац и реторту!
Дорастао им нико није ко се није кувао
и крчкао у пакленој смоли наметног века.
Ништа их суштински не може променити,
ни катастрофа. Нема им лека…
Није им урођена то црта, већ стечена,
као у јаничара. (Злоба, сујета; савршена мимикрија.)
То је врста печена жива, и допечена!
У поређењу са њом је сваки песник, што ниче
самоникло на маргини, унапред осуђен да буде
прецртан потезом пера. Или Дрвена Марија…
 
 
I
Поезија је – роса, кроз коју у јунско свитање бос
опрезно гаси риболовац, коме је жеђ ноћна непца
осушила ко пелене поветарац. Скакуће као црни кос
и спотиче се о сваки бисер, попут слепца.
Форма таквога не сапиње; мадригал, балада, сонет.
Форма је корито којим тече златна магма.
Без главе и без репа, мртво, без ње је. Вагонет
испао из шина. Вашар идиота, идиома и синтагма!
Хладовину је створио Бог, анђели росу
после сушне деценије, помора, катаклизме.
Лубеница у изворчићу леденом је – лек.
Кроз пустињу пуну поскока риболовац је
сигурнији кад оштар шљунак газе гумене чизме.
Осануо је, као шумски поточић, златни Пек…
 
 
1
 
На сувој грани на тополи на самој обали
веверица послује чило, не као људи пристигли на кулук.
Први ју је спазио брат седећи, под старим
дудом. Пушећи. Поздравио је шапатом: – Муштулук!
Довела нас је овамо, јуче, прекјуче, брига
и беспарица : ко би други? Предстојећа јесен, зима?
Не бекство од града, његових интрига.
Ливада је исушена ко кожа свињска, блесковима.
Дивље трешње, белошљиве, вишње и ораси –
опада бакарно лишће, пре Преображења.
Између топола сува стабла црних јова, као монаси.
Зар смо ми криви, што смо дрвосече, сиромаси?
Дуго топло лето врбак у Сахару мења.
Призори пустињски. На јод миришу ораси…
 
2
 
Тишина је дубока као вир бара, језера.
Она нас је дочекала. Струготина. Гуштерице.
И веверица на канадској тополи, раноранилица,
што шапицама крцка. – Добро јутро, веверице!
И растужује и лечи, и плаши, ко змијски реп
човека, све оно што га прати, што не зна.
Све оно са чиме је дошао, ни ружан ни леп.
Живот је, као године празне. Судбина језна.
Физички рад проветрава тело и дух.
Када се обара стара јова на обали,
треба, поред искуства, памети и – фини слух.
Ђаво се у сенци анђела крије и мота
обалом, и у трену непажње зграби
мач – сечиво моторне пиле попут скота…


 
3
 
Не пада увек стабло по плану на ону страну
ни код најискуснијих дрвосеча
на коју је најбоље. Сваки застој подстиче муку, жеђ.
Јова пуца друкчије, беља од креча,
не као гипс бела, ни као стакло, ни као глеђ.
Кад љосне свом дужином преко реке –
реком потече песак, лишће, лита, као цеђ.
Вода понесе акорде ломљаве, узвика, јеке.
Јеге има своју арију, секира исто (кресање ступова).
Подметање палија, скок у оделу у вир – исто.
Ђаво није створио сродство крвно!
Зар он да помогне човеку, кад направи брвно
у трену преко реке? То се нашалио његов
газда, послодавац, естета, Доктор Мефисто…
 
4
 
Дангуба је душманин. Леност је – порок!
Боли трн у прсту, као суша, осека, неимање.
Никад се неће родити у градовима пророк.
Већ тамо где су јазови у души, закрчили реку, као грање
срушене јове. Густиш лепљивих листова јове,
густиш огромне, дремљиве, срушене крошње.
Што је за собом повукла и повила вита стабла
дивљих топола, чији се листови цере као мошње!
– Баздисасмо од жеђи; дај дреновину, исцеди воду!
У баштенским бунарима у дубини је ледена.
Мирише, ако се добро не испумпа, на уље и муљ.
Башта је једина слика и прилика оаза
пустињских. (Свака је мука упредена
и боли потмуло, као проваљени жуљ!)
 
5
 
Нема ни путањице ни пречице!
Зарасле су трњем, трњином; пепелом. Гар
стрњика пољем тече као ужарена магма.
Бог је све препреке послао на дар
Дрвеној Марији, да њено очајање,
пустош, помор, распукло тле,
сабље кукуруза, пожар неба, пређу у бело усијање
и да додирну дно пакла, не сезоне – епохе зле.
Ручицом баштенског шмрка управља ђаво,
па чека згодан трен да водоношу опаучи
по носу, по зубима, по обрви.
Јер он је створен да из анђелове сенке мучи.
У облаку прашине на потеском путу,
он је у заседи, у башти. У шипражју врви…
 
6
 
Чувај се овог броја, Дрвена Маријо, сестро,
брате, оче, суседе, побратиме, куме.
Јер то је његов број. Печат којим оверава.
Чељуст којом растрже попут вука или пуме.
Чувај се овог броја, као невидљиве мреже Удбине.
Дрвена Маријо, не можемо из сопствене коже.
Нити се још ико одупро силама судбине.
Црпимо из дубине покоравајући јој се, Боже.
Осе, мрави, муве – све привлачи сласт.
Змија уз обалу личи на жиле јова.
Крушка је израсла на месту где беше храст.
Ужаси; жеђ оса, пчела, мува; вир снова
младића и стараца. Све то садржи његов број
и свуд се шири његова власт…
 
7
 
Куда ме водиш, Дрвена Маријо, ћутке,
кроз пустињу поља, и ливаде роштиљом ровашене?
Обрве су нам натекле, као и, од жеђи, усне,
водом из дубоких древних бара наквашене.
Седам големих јова срушише се у зелен вир,
као и њихов вршњак, дугајлија, ХХ век.
Разлио се реком бензин, а не мир.
Јоргованске мрље плове низ Пек.
У вечност тече и Пек, ко Гвадалкивир.
Ко хоће да упозна узбуђења, славу наличја,
нека одмах крене на непрестани пир
малограђана. Душегубаца. Бездушника финих.
Сваком је од њих завичај, масан, слеп,
качица, као заборављени црвљиви сир…


 
8
 
До Краја Пруге, Водоторња, сећам се,
упекла псећа звезда, као 1942- ге. Пакао!
Пустош суше и авет ругобе, глади, пропадања.
– Ко је од њих, одиста, измакао?
Песник усамљени, под брегом, под сводовима
дрвећа, сенки? Ни коњића, ни вочића…
Прескаче мрцине по макадаму, колоне мрава,
као пресахло корито шумског поточића.
Жури ли до изворчића непресахлих, са водом
зеленом, хладном, да тамо забележи у нотес
у хладу горуна шапат бисерних капи?
Негде се у даљини, на северу, иза брегова
упалило нешто : дим се до неба вије.
Шума? Складиште? Насеље? Или само потес?…
 
 
9
 
Сутоне, спасу! тек сада могу
да направим нормалан корак,
ма он био погрешан и горак!
Ко се овде још обраћа Богу?
Сиромашни обед. И конфузне вести.
Зрикавци, ко народ, зричу орно.
Мрав на столу сиса сласт из крушке,
ко пчеле и осе, до смркавања упорно.
И лишће бршљана је свело.
Собе се зноје; напољу би било
угодније преспавати, као одметник,
под ведрим небом. Хлади чело
дашак свежине. Сутоне, Спасу!
Кресни, ко удар кремена о огњило!
 
10
 
Цвет на вампира личи,
нарогушио се у мраку,
као у каквој причи –
костур у фраку.
Зрикавици упорно зричу.
Од сутона до свитања зричу.
Сви овде сањају мртвим сном.
Азбуку слободе још не сричу
чак ни листови оскоруше, нико!
Где је слобода? Где је љубав?
Зрикавци је, ипак, не зричу.
Схватих сву дубину лажи и апсурда.
Част, понос, слобода, поветарц
слути, негде другде ничу…

 


 
11
 
Више има, не сумњам, мрава
од народа који се с душом бори.
И на крају опаког века ишчезава
горећи као сасушена трава.
Није овај народ могао да сроза
један човек ( чизма Ј. Броза).
Нит га може истребити туберкулоза,
сида, већ унутрашњи расцеп – гроза.
Нити овај народ може спасити
Вођа, рат, ратна привреда.
Овај ће се народ усправити или угасити
кад сву дубину свог усуда спозна.
Кад га притисну глад и беда,
сва проклетства и коб грозна…

.........

Нема коментара:

Постави коментар

Популарне странице Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ

ATLANTIDA

Преглед Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ (WordPress - 1)

Власт

ВЛАСТ

Уцрвани, дубоко.

Уз штит дебеле коже.

Истећи може око,

а гле - суза не може.

Владимир Јагличић: СТУБ, Орашац, 2013, стр. 25

БЕЛАТУКАДРУЗ (алиас М. Лукић)