ВЕЧИТИ ЧУДЕСНИ КОРЕНОВИ ИЛИ УСПОМЕНЕ СУ РИЗНИЦА БОГА

 

Традиција и поезија

Све ставити на тапет – традицију, себе, свет.
Журбу и оклевање, баре и брзавице.
Апсорбовати неке ствари, може уметник.
Од спокојства су боље трзавице.
Народни дух и језик за правог писца
значе што и брус, тоцило за косу, нож.
Фолклор је зденац из кога пијем,
из кога извире питка вода, још и још.
Књижевни критичари немају апотекарске
теразије: они мере онако од ока.
Малих људи у успону књижевни отров
делује јаче од гнојења, стрептокока.
Књижевници и фарисеји подижу јазове
у душама: наврћући воду на свој млин.
Лекције о поезији – лекције варошких уча –
гуше, ко воњ карабита, ко плин.
Бивше калфе, бивши шлосери, абаџије,
бивши учитељи – постадоше фатум.
Све треба разложити, оспорити,
испитати, појаве, догађаје, датум.
Вода се може разложити на просте елементе.
Атоми такође. Шехерезада прича своју причу
да одложи најгоре, да завара цара.
Ко мрави, безбројне слике, полако се мичу,
стварности огромне, а затим се распршавају, чиле
као да их расипа у неповрат какав враг.
Песник урања у предање, њуши дим дувана,
угао улице, трг, обичај, улази у траг:
улази у траг – прво себи. Хватајући нека
сећања, слике – из свог угла – хвата нит
неухватљивих ствари. Поезија, као усисивач,
усисавајући, ко левак, ствара своје Верују, бит.
Поезије се све – тиче: Венус Вулгивата,
Венус пандемос, Венус ураниа, црна лала, крин.
Укрштајући светове, времене, расположења,
микрокосмосе, од отрова справља вератрин.
Курс писања поезије траје на неодређени
рок. Није то некакав кратки течај
лепог писања. Већ прилика да се
направи и објави – потпуни стечај.
Стечај, пре свега, многих заблуда, опонашања.
Ко камен кад се баци у вир, па пљусне,
поезија је бумеранг, а одјек њен
упоредив је са извештајем са територије трусне.
Уобразиљом вођен стечај, ширином збиље,
дубином мита, традиције, фине интуиције,
без застајања на половини пута
уз благослов несумњиве индиције.
Надахнуће је развој развоја, када дух
стекавши полет, силу инерције, кондиције,
иако у кругу зверињака, легла страве,
не губи присебност, веродостојност транскрипције.
Надахнуће је плод ишчекивања, несанице,
настојања, млађа сестра зближавања, пречице.
Оно расте из хумуса и пење се уз врбе
и раките, као павит крај шумске речице.
Све је прилично тужно, обесхрабрујуће,
крто, сивкастотруло као старе даске,
нагрижено – не влагом, већ сумњом.
Садашњост нема лице (скривају га маске).
Наличје је добило опште право гласа,
не отиче, остаје у ситу, у талогу труња.
Дуње опадају и нестају. Зиму не презимљују
дуње једре, већ слатко од дуња!
Успомене су оставштина протераног Христа.
И кад су склоњене у мрак трапа, подрума, тескобу,
оне су четврто агрегатно стање
које чува легенду о себи, у соби и гробу.

 
Не пет минута поезије – доћи ће, споро, Немогуће!
Ничија није до зоре горела, па неће ни белај.
Такве ми поруке шаље надахнуће.
Тим порукама је испуњен и Бескрај.

 
Треба да пожурим полако у сусрет свему,
све чека на мене: најскупље српске речи,
слике заборављеног краја, немушти језик,
гајде, краљице и краљеви, и биље које лечи…