КАКО СЕ ПРАВИ НОВИ КОРАК У УМЕТНОСТИ?
Ево темеља у блату, у истинском глибу
година, деценија. У дијалогу са судбином.
Почетак брија на суво, као кошава.
Ухвативши се укоштац са пучином,
преображава, преводи, приближава
Библији, Достојевском, Јонеску, Бекету,
Џемсу Џојсу, Кафки, Пиљњаку, звончићима хмеља,
и – у недостатку речи – кукурикању, мекету,
Змијском колу, обнаженим Русаљама, виолинама,
гајдама, богу у пећини, ритуалном буђењу
из мртвих. Као летња измаглица долинама,
дух је једно са крововима. Дух се опире отуђењу
од албума слика бескрајних, од деце,
родног дома, кревета, једног зеленог стола.
Ево поља и темеља, у који је узидано
толико цигала, жртви, метафора и хипербола…
Када сам се највише бунио против судбине,
Бога, био сам најдаље од Истине.
Сад знам оно што сам мислио
да знам некада. Коначно, неистине
су испливале из предубоког трапа,
засјавши као у ноћи августа
безброј звезда. Подстакнуте мислима
Доктора Живага, доктора Фауста.
Поново је пронађено Време, битно,
не уз помоћ Марсела Пруста.
Ни толико скривених цитата.
Пронађен је Смисао Свечовека. Заратустра
је можда био клин, који избија клин
опаснији (неискорењив, чинило се), сплин!
А фијаско? А пакао очерупане паунице
златне што шиба репом дужим од змијског цара?
Чега сам се поплашио? Патње што разара?
Страх је притиснуо унутрашње кочнице.
Самоубилачке помисли беху – знам –
покушај да се сачува златна нит,
поднебље јоргована, шта све не!
Од кртог материјала стварао се штит
(не баш прави). Крпио сам змијски
свлак, пљувачком отров растварао у себи.
Бежао сам са чистине у шипражје,
био (могло би се тако рећи) у употреби
дивље егзистенције.
Био роб – апстиненције.
(Шипражје: ваздушни колосеци, преливање
преко јазова душе, лето, јесен, почетак
зимског семестра, литература,
и летњег семестра свршетак.)
Љубавна преписка неког младића
речитија је од стихова истог.
(Између неискусног момка и
удате жене, чега има блиског?)
Зар није чудно и необично
не враћати се своме имању?
Патња издваја и каже: „Ви не
видите. Спавате у свом незнању! „
Пушкин, делимично и Љермонтов,
дошљаку у туђини беху кров.
У пустињи пренасељеној
отровницама и шакалима, знај,
није било на видику оазе ;
пустињу је притиснуо бескрај
титрави, без окрепљења,
без траве, дрвећа, шатора.
Понегде би, у некој мутној бари,
шкљоцнули само зуби алигатора.
Ма колико журио, упињао се,
нисам излазио из области пустињске.
Ту климу су створиле селекције
трећеримске, котеријске, аветињске.
Ту климу као да је одржавала судбина зла, Бог,
ставивши на искушење Изабраника свог.
ОДЛОЖИ, млади песниче, СВОЈ ЧИН,
ШТО ВИШЕ МОЖЕШ! Опери прво суђе;
не остављај ништа за сутра. Нека ти крин
тек расцветан, помогне да схватиш туђе
(по)мисли, искуства (стања, осећања).
Нека те мирис не затрави као пол,
као развратника стид девице.
Разложи нестрпљење, несигурност, бол.
Неуспех је пригоднији на почетку.
Не прижељкуј ништа фино.
Очајање је процес који траје,
дуже но што превире вино.
До белог, потпуног усијања
доводи понор најдубљег очајања!
Добро је што ти ништа не рекох,
не пребацих, напунивши двадесет прву.
Шта би имало да се каже што већ
није речено? Робинзон на свом острву
за сабеседника има пучину.
Има бродолом, сећање, неизвесност,
али у младићу све то још није довољно
да створи ритам, храм, целину. Понесеност.
Вино (има ли тачнијег поређења?)
тек с годинама, деценијама добија шмек!
Не жури, не бој се (ако си изабран!),
довољно је дуг људски век!
Није ли прерано и ово? Четрдесет четврту
напунивши: почињем ли, или подвлачим црту?
(Београд, октобар 1994)
Нема коментара:
Постави коментар