(Крај)
Чек', почекај, месече,
да идемо заједно,
да идемо одавде,
да тражимо Одговор.
Одговора ако има,
познат је Анђелу са лампом,
или детелини шумској,
црвеној, полеглој. . .
"О љубави немогућа",
мисли момче даноноћно,
"шта те сакри на дно тужног срца мога,
као киту босиока скривенога,
да те нико никад више не пронађе?
Волео сам те, бре, Бранка,
оне зиме, волео сам те више
него Стоћа Циганин своју Живану,
више него отац моју покојну матер.
Волео сам те, бре, Бранка, немогуће!
За ту љубав речи нема.
Уочи нове године је било;
волео сам те детиње,
грудвао те снегом,
а нисам знао,
нисам знао,
бре, Бранка,
да ће ми те украсти пролеће.
А када те је украло пролеће -
пролеће или Коло без зазора -
ја нисам имао снаге,
бре, Бранка,
да ти забодем нож у срце,
ко Стоћа Циганин својој Живани. . . "
