Виктор Соснора, Нека те Христос чува, мој човече...

Старе куће о којима нико више не брине (Мишљеновац, 001, јул 2013. Иван Лукић)

+ + +

Нека те Христос чува, мој човече,

сав век си - он, јединствен, а не број,

не спуштај капке које суза пече,

мој невољниче - сине људски мој,

и сам са собом кроз поноћну јаву

ни јеком једним себе не одај

што нема где син да приклони главу,

већ се обазри - на мору су мај

и свет, а свету није до твог бола

и до храбрости није му ничије.

Скини са клина свој лук и тоболац,

нек пуцне струна како досад није!

И опет ће се напети тетива,

расецајући страх кренути стрела,

устаће трава дотад полужива,

у ружама што пружиле су тела,

ко девојачке, шириће се зене,

небо ће опет бити моћно, цело,

а нежни беспут - олуја кад крене

опет с љубављу крвавиће ждрело!

И ласта, душа твоје паучине,

послаће цвркут свој црвеном крсту,

и прошаптаће, нежно, из тишине:

- Он умре (рече сам!), а гле - васкрсну!

Обична песмица

Рајем свод расипа сунце пало у дан...

Двориште, јасика, на јасици Јуда.

А под њом ја шетам, чупкам руком клас.

Хладно, дува ветар. Космос око нас.

Из суђа отрове, ко сви, лапћем тек,

од јаве сам ове - ко сви, себи лек.

Душу домовини - њушкасту, у длану.

Дај звезду висини, чврсто зазидану.

Замревши у гласу који сова ода,

мних: за морима су сунце и слобода!

Истина наслика јутром призор чудан:

двориште, јасика, на јасици Јуда.

* * *

Трепавке овчје сан већ слама,

уснули људи, по кућама.

Склопи Сунце и очи лава,

у зраку Месец тек не спава.

Иђаше путем неки Бог,

бездетан беше, босоног.

Све ко да неком беше жао,

што сам у ражи, ко црв, лежао.

Пољупци целе Земље, врело

што муче ми и пале тело.

Препев: В. Јагличић

     ________ видети још, више: https://sites.google.com/site/editionsectiocaesarea/ruska-poezija/viktorsosnora1936

Критичар, на маргини / Владимир Јагличић

Поглед кроз прозор очеве собе у само предвечерје (Мишљеновац, 28. јули 2013. Снимак Иван Лукић)

Књига је дочитана. И сад остаје руб.

Она је неуспела. Невештцх рима дар.

Ко би истину, овде мора да буде груб.

 како је према робу припити господар.

Ал има нешто. Она искрена је, поштена.

Оцу и мајци песме посвећене су. све.

А негде другде ће се догодити промена

која у складне версе надописује сне.

И та посвета: "Њима. који у мени само

овога трена  живе.“ И датуми годишта.

Зар и то није нешто, којим одазивамо

себе из оног што се слеже. ко мир, у ништа?

Зато, опрезан увек са немоћи и болом,

и оштар са онима који добитак лове,

трудим се разумети. Заједнички је полом,

и наша многа рука што не домаши снове.

1.04.2002.

     ______ Извор : НАШ ТРАГ, часопис за културу, број 2, 2002, Велика Плана, стр. 82

Суперлативи. Манифестација „Пјесничка ријеч на извору Пиве”...

Рајко Петров Ного следи Вукову, Његошеву, Андрићеву, Матијину линију трагичних јунака косовског мита, истиче Селимир Радуловић

Рајко Петров Ного Цртеж Моме Капора (2007)

Плужине – У Плужинама, у Црној Гори, одржана је дводневна књижевна манифестација „Пјесничка ријеч на извору Пиве”. Централни део манифестације, која је одржана четрдесет и трећи пут, био је посвећен песничком делу Рајка Петрова Нога, о којем је говорило петанаестак песника и књижевних критичара.

Јован Делић, у уводном излагању, посебно је поменуо три Ногова сонета посвећена Његошу, симболично обележивши 200-годишњицу рођења великог српског песника. Први од тих сонета је израз бунтовне младости  и одметања у поезију – као у хајдуке. Други је варијација на записе Љубе Ненадовића, односно реминисценције Иве Андрића на Његошеве стихове, а трећи је сав саткан од Његошевих стихова. На необичан начин о Ноговој поезији говорио је Момир Војводић. Он је кроз своје песме, посвећене Ногу, осветљавао песников портрет. У песми: „Сам остаде од Борија Рајко”, написаној на Палама, 1995. године, каже: „У за српски језик вјечном рату/ У све рјеђем соколова јату/ Од старине Рашовића за муке/ Док му ломе и ноге и руке”...

(..................................)

У књизи сећања „Запиши то, Рајко”, истиче Владимир Јагличић, Ного је, углавном, окупио своје починуле знанце, уз два изузетка (Емир Кустурица и Радован Караџић). Водио је рачуна да пише о такозваниом „значајним” личностима, махом списатељима. Можда би се нашао неко ко би проговорио да је Ногова мемоаристика „лакша”, но што би се дало очекивати, да је анегдота добила превелик простор, али, с друге стране, чему досадне књиге? Свет је и без нагваждања тешко подношљиво место.

Мирослав Максимовић говорио је о Ноговој првој збирци – „Зимомори”, када је све почело. Прве књиге имају две мисије: прва је да песника изнесе на глас, а друга је да песнику омогући да иде даље. „Зимомора” је обе мисије успешно обавила. Они који посматрају целокупно Ногово дело, а не виде улогу „Зимоморе” у њему, држећи да је она младалачки инцидент, не виде ништа. Мироје Вуковић је подсетио на Ногов интервју дат, својевремено, „Просвјетном раду”, у којем је песник рекао да је читавог живота цедио суву дреновину од девет година. Пише поезију уверен да стиховима измирује судбину човека и судбину песника..................

     Извор: видети више: http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Sklanjanje-u-mahovinu-detinjstva.sr.html