... Од свих биљака, стари Словени највише су ценили перунику, која је и добила име по врховном богу

...Од свих биљака, стари Словени највише су ценили перунику, која је и добила име по врховном богу Перуну и његовој жени Перуники. Латински назив (Ирис германица) добила је по Ириди, грчкој богињи дуге, гласници свих богова. Легенде кажу да је Ирида шетала дугом и преносила поруке на земљу. Тамо где би дуга дотакла тле, заједно са муњом бога Перуна, израстале су живописне перунике. У Јапану означава победу, а у време Карла Великог била је краљевски симбол. Постоји више од 200 врста, најчешће плаве боје са жутим или белим тачкама. Ту су и беле, жуте, беж, љубичасте, розе и црвене перунике. Плаву народ од милоште зове и богиша, јер се показала најделотворнијом у традиционалној медицини. Цветају од маја до јула, неке врсте и до септембра. Бујније су када су на сунцу, док у сенци некад не процветају. Ова вишегодишња биљка тек после две или три године може да се користи у лековите сврхе. * * За лек се скупља ризом у августу, септембру и октобру. Након вађења се одмах љушти и ставља у хладну воду да не потамни. Затим се суши седам до девет дана на сунцу, па у хладу на промаји. Корен има слабији мирис који подсећа на љубичицу, али је јачи када се самеље. А меље се у прах тек пошто је потпуно осушен. Што дуже стоји, лепше мирише, због спорог процеса ферментације. Укус је брашњав, слаткасто горак, зависно од земљишта. * * За лековите сврхе довољан је грам праха корена, помешан са храном као зачин. Или, пола кашичице праха прелијте са 2 дл хладне воде, оставите преко ноћи, па процедите и мало загреје. Пијте два пута дневно током дана. Овај чај побољшава рад јетре и жучи, спречава повраћање и мигрену узроковану желудачним сметњама. Помаже и код изостанка менструације, жгаравице и хроничне упале желуца и црева, као и мокраћних органа. Делотворан је и код плућних болести, хроничног кашља, астме и емфизема. Показало се и да смирује болове након операције или ампутације екстремитета. * * Корен се даје и малој деци да га грицкају док им расту први зубићи, јер ублажава свраб, бол и смањује нервозу. Поједине врсте се користе у индустрији мириса и парфема, али и за пасте за зубе јер садрже смолу, танин и етерична уља. Осим тога, има миристинску и олеинску киселину, шећер, скроб, слуз, а у само 100 г зеленог лишћа чак 600 мг витамина Ц! Лист се користи једино свеж јер сушењем губи лековитост. У исхрани се користи као салата, помешана са другим поврћем, а као лек за опекотине и чиреве. На проблематично место на кожи довољно је да се ставе измрвљени свежи листови и прекрију ланеном крпом или завојем. * * Кашичица корена у праху растворена у чаши слатког вина или јечменој води чисти организам од токсина и нечистоћа путем пробаве. Пије се током дана полако, у гутљајима. * * За смањење отечених жлезда препоручује се делимично скуван корен, који би требало да буде мек и такав се ставља на отечене жлезде. Ране које тешко зарастају, народни лекари посипају прахом од корена. * * Ризом перунике садржи само 0,2 посто изузетно квалитетног етарског уља, али је то довољно за примену у козметици и индустрији парфема. Важно је и да је ризом одлежао најмање годину дана, јер тек тада подсећа мирисом на љубичицу. У посебним постројењима врши се екстракција ароматичних материја и добија се веома цењени "абсолут", "конкре" и етарско уље. Ризом у праху користи се за прављење пудера, односно талка. Текст: З. О. И. - Извор: Новости

Претражи овај блог

ПРОЦВЕТАЛА БЕЛА ЗВОНАСТА ДИВЉА ПЕРУНИКА...

Процветала бела звонаста дивља перуника испод храста лужњака… Или поводом једног кратког видеа. -Снимио сам последњих деценија не мали број фотографија широм Србије, Шведске и Немачке и на стотине кратких видеа. Наслов тог кратког виде (око три минута) : „Процветала бела звонаста дивља перуника испод храста лужњака...“ Опис: На самом почетку лета...већ неколико недеља ни кап кише… Видео није намењен деци; сврстан је у следеће плеј листе : Србијом уздуж и попреко; (Ф)Акт(а); Документациони Центар;НЕИСПРИЧАНЕ ПРИЧЕ; Србијом уздуж и попреко. Приликом прављења видеа, постојала је могућност да видео почне аутентичноим сликом беле перунике, о којој је реч; донете у наше сеоско двориште са брда на истоку. Међутим, због величине фотографије то није било могуће, па сам додао фотографију једне беле усамљене шумске куће (можда опустеле, изгубљене у зеленилу). И онда је дошао на ред материјал који сам снимио, унутрашњост једне собе, простране и натрпане хрпом ствари – несређених, што је деловало некако мучно, као и празна постеља, фотографије по зидовима; сивобеле завесе; компјутерски сто;хрпе књига. Несређеност. Супротност од онога што је најављивао наслов и опис видеа. Нема лепог тек процветалог цвета перунике. Да ли су наслов и опис неадекватни;промашени? Наравно. Ни наслов ни опис тога видеа, онако како је коначно објављен, нису били у складу са почетним подстицајем, сликом беле перунике. Ово искуство говори само по себи. Довољно. Подвлачим црту. Не могу понекад да се „уклопим“ у могућности правила која сапињу, и воде у страну. Понедељак 16. јун 2025.Б.Т. М. Л.

недеља, 9. фебруар 2014.

О СУЗАМА / Владимир Јагличић





Једне зиме, за школски распуст, остадосмо код бабе и деде
у Гају. Они су живели у пролоци коју су сами називали
Рупчина и која је, атаром, припадала Пчелицама, али су Пче-
личани њихов крај називали Гајем и сматрали становнике Гаја
ни Пчеличанима, ни Сабанћанима. Кад би хтели да нагласе
на ког Блашка мисле, рекли би „Блашко из Гаја“, и саговорник
би одмахну руком, као да отура важну бригу:
„Блашко из Гаја? Како не бих знао Блашка!“
Нас троје, мене, сестру и старијег брата од ујака, родитељи
намамише најпре да одемо у Гај, а потом нас, скоро без по-
здрава, оставише, пре него што смо схватили да би требало
направити урнебес, плакати, тргати мајку за руку, ако смо тих
петнаест дана зимског распуста хтели да проведемо у родној
кући где смо се најбоље осећали. Мени није приличило цмиз-
дрити, с великих петнаест година боравка на свету. Па ипак
ме је нешто оштрим шиљком уболо у срце, док сам гледао
родитеље у бекству очевим стокецом који је уз Рупчину пурњао
црнкастим димом из ауспуха. Окренуо сам се према деди и
баби који су крили погледе, па према сестри чије су се очи
заводениле. Почели смо да учимо велики наук растајања на
свету од чијих смо стрелица до тада били сачувани.
„Не брини“ – рекох сестри. – „Нас ће својим аутом одве-
сти ујак.“
Ујак се пола сата касније вратио с намирницама из Пче-
личке задруге. Донео је бајат чипс
и две кабезе око којих се
замало побисмо. Затим је сео да са мном игра шах.
Као и увек знојио се, трљао дланове, дуго мислио, хватао
се за главу, играо лоше и убрзо био матиран.
Није волео да губи, поготово у присуству сина, мада овај
за шах није показивао никакво интересовање, и уопште није
знао о чему је реч.
„Волим шах“ – говорио ми је ујак. – „Штавише, обожавам
га. Волео бих да надиграм једног колегу с посла који ме стал-
но побеђује и руга ми се. Волео бих то више од свега на свету.“
Ја сам му говорио о Индији, о Штајницу, о Шлехтеру, о
Видмару, о Аљехину чије сам партије знао напамет, али би
ујак одмахнуо руком:
„Остави се тог Маћехина.“
„Аљехина.“
„Како било. Кажи ти мени како да победим, не треба ми
историја.“
Онда бих опет заустио да у шаху побеђујем противнике
знајући нешто што они не знају, покушавајући да то знање
накалемим на свој комбинаторни дар, али ми он није веровао.
„Тај мој колега је дунстер. Не зна две унакрст да састави. Али
има кликер за дрвца. Какав Апћехин! Победио би и Апћехина!“
Играње шаха било је маска. Као у добро смишљеној велемајсторској
партији. Мој брат од ујака се, гледајући наше
партије, успавао, баба га је однела у кревет и прекрила поњавом.
Кад се увече пробудио, ујака није било, одмаглио. Брат се за-
ценио од плача. Баба га је смиривала читаве вечери, а деда је,
у једном тренутку, чак, намеравао да отпешачи с њим до Белице и врати га натраг, ујаку, али је одустао, због циче.
„Какав кењкавац!“
Брат од ујака се, мало по мало смирио, али је дуго, потом,
испрекидано дисао, повремено се загрцкујући. Морао се по-
мирити да читавог зимског распуста остане са мном и сестром
у Гају.
Најтежа је била прва ноћ. Ко преспава прву ноћ, преспаваће
и остале. Ноћ је у селу ледна, као и нова кућа у којој смо спа-
вали. Деда и баба су саградили нову велику кућу, за своје синове,
моје ујаке, а сами живели у старој, доњој кућици, састављеној
од једне једине собице коју су звали сутерен, или сопче. У
сопчету није било места на оном једном једином кревету, па
смо ми, унучад, с бабом прешли да спавамо у новој кући.
Морали смо претрчати колико нас ноге носе, до нове куће, и
увући се у огромни кревет. Сам тај бег, од куће до куће, био је
страшан. Ту стазицу, преко дана безазлену, засејану разнобојним
равним камичцима, познавали смо до последњег белутка. Она
би се чудновато мењала, за сваке кише. Тада би камен, засађен
у земљу, занављао давно изгубљену боју којом као да се раз-
метао, задржавајући на неко време преливе капљица које би,
касније, попио. Сада је стазица постајала препрека која зад-
ржава ногу и не да јој лако претрчати. Ноћ, велика будитељица
непознатог, поскакивала је око нас, са сваким нашим кораком,
трудећи се да га саплете. Оно што је дању обичан корак, ноћу
каткад постане подвиг.
Санкали смо се, грудвали, јели суво месо, слушали, ноћу,
страшне дедине приче.
А после петнаест дана снег се открави и, дотад сув, по-
стаде влажан. Сунце га је разједало као вода сапуницу, а он је
у немоћи и бесу, немо плакао, стапајући сузе у околне канале,
претварајући се у поточиће. По нас је дошао ујак, својим
тристаћем. Потрпали смо се унутра и појурили својим кућама.
Деда и баба су стајали на капији. Окретох се ка њима. Баба се
смејала и махала, а деда се држао за тарабу и трљао разводењене,
црвеним печатима заокружене очи.
Беше то први пут да сам га видео како плаче, и последњи
наш заједнички распуст.
        
        _________ Извор: Владимир Јагличић: ЕВО МРТАВ ЛЕЖИМ У ЗЕМЉИ СРБИЈИ : Венац од прича. - "Бернар" : Стари Бановци - Дунав - Београд, 2013. - 171 стр., 21 цм. - Тираж 500 пр. - стр. 113-115.  Препоручено читаоцикма и преводиоцима по свету.  - ISBN 978-86-87993-55-6
       Библиотека Чисти понедељак http://www.knjizara.com/Evo-mrtav-lezim-u-zemlji-Srbiji-Vladimir-Jaglicic-140406

Нема коментара:

Постави коментар

Популарне странице Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ

ATLANTIDA

Преглед Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ (WordPress - 1)

Власт

ВЛАСТ

Уцрвани, дубоко.

Уз штит дебеле коже.

Истећи може око,

а гле - суза не може.

Владимир Јагличић: СТУБ, Орашац, 2013, стр. 25

БЕЛАТУКАДРУЗ (алиас М. Лукић)