Одломак из писма Исидоре Секулић

Сетим вас се кроз скоро све мисли о животу и смрти. Ових дана претурало ми се по глави да: изгубити игру живота, или у њој велику карту - мора доћи за сваког ко уопште куша борбу духа и рада; и да је и боље да дође него да не дође; да управо мора доћи, ако човек има пред собом задатак мало тежи, иоле моралан и спиритуалан. Од среће почиње дегенерација. Моћ, љубав, задовољство, новац, власт, то је само даља похота и охолост, тврђи зид између нас и оних простора у којима треба постојати ако онима што за нама долазе мислимо да нешто оставимо, ма у ком облику. У музеје стижу, и чувају се, само препукнуте и здрускане ствари. Кад је мој отац најзад увидео да му нема и нема личне среће, постао је прави отац и мушкарац. Од народа, мислим да су Французи најспособнији да примају горчине и ударце и да при том, што рекао Ракић, «знају зашто» их трпе, и зато је то, Французи, народ мушкараца.... (Одломак из писма .Из једног од најдужих писама Исидоре Секулић које је неком послала - Милану Гролу, крајем јула 1931.) ЛеЗ 0006662

Сајтови писаца светских

Сајтови писаца светских
СОЛЖЕЊИЦИН

четвртак, 30. јануар 2014.

Истрага / Владимир Јагличић



69.Владимир Јагличић. - 109 одабраних фотографија


Истрага

Својеглави мире, унутрашњи стубе,
непрелазно врело из којег се диже
оно што ми слама не дух али зубе,
да сам теби ближе, теби да сам ближе,
ја ноћима страдам да се вијем дању
по путима које нико не разуме,
занављам крстове у пропалом здању,
заклињем се давно напуштеном знању,
и пуштам кроз тебе да пролази, уме,
да будем тај проток, да будем та веза
која за све друго, до за себе, преза.
Ко да род сам оном што, дуго већ, траје,
а трајањем ништа сушто не издаје,
ко да сам из куће Оштривојевића.
Не дам, да, бранећи то што се не даје,
убити не могу у мени племића.

Намена

Кренеш у себе. Дубоко
и далеко ти јездити.
И као стрелом у око
сад ти се ваља сетити.
И видиш слике заочне,
лепотом страшне, упорне,
ко што, од браће заточен,
Немања угледа Ступове.

И како стиже, и кад пре
слободи једва слутивог?
А слобода је рећи „не“
ономе што те спутило.
И недохватне висине,
и ненагледни бездани...
о јадна смрти ниси ме
где су простори звездани.

Јер наука, сва, проста је,
попирнут ћув над јаругом:
тек даровано остаје,
и не у теби, у другом.
И чека испод копрене
оно што се не помера,
тек се изнутра покрене
дубина светлог језера.

И оно што те сажиже,
све за животом цвилећи,
мери је људској најближе:
на време, мирно, прилећи,
дати се дубљој намени
и сусретати ветрове
ко стећци борно стамени
покрај црквице Петрове.

Грумен

Ти мислиш гледаш бокове Жежеља,
главу Бешњаје, раме Рујевице...
А дозвала те наших мртвих жеља
да огледнете једно другом лице.
Стазе у сумрак постале су врти,
и црна крв сна посута је сољу.
Велику моћ су освојили мртви,
и увек поштуј мистичну им вољу.
То укаже се. За један проблесак
пристанка судњег којег врх тла није
до у цурењу уз клепсидрен песак.
Охрабри себе, целини удео.
Узми ма који грумен с тла Србије,
мене си, оца свог, у длан узео.

    _________ Препоручено преводиоцима по свету, из најновије књиге Владимира Јагличића: Стуб


Белешка о писцу: Владимир Јагличић рођен је 4. новембра 1961. године у Крагујевцу, а одрастао у селу Горња Сабанта, у учитељској породици. Гимназију и правни факултет завршио је у Крагујевцу. Објавио је десетак збирки песама (једну двојезично, на руском и српском, у Москви, 2006. године), три романа, мноштво прича, огледа и рецензија. Преводи са руског, енглеског и француског језика. Живи у Крагујевцу.

Нема коментара:

Постави коментар

Популарне странице Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ

ATLANTIDA

Преглед Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ (WordPress - 1)

Власт

ВЛАСТ

Уцрвани, дубоко.

Уз штит дебеле коже.

Истећи може око,

а гле - суза не може.

Владимир Јагличић: СТУБ, Орашац, 2013, стр. 25

БЕЛАТУКАДРУЗ (алиас М. Лукић)