 |
| Један од симбола ЗАВЕТИНА |
Шта то, у ствари, значи?Је ли то недостижни стваралачки идеал,химера?
«Права уметност је пре свега она, која у нама помакне какву осећајну жицу, она која нас узнемири у најинтимнијим осећајима», каже Ингмар Бергман.
Можемо ли то узети као некакву полазну најприближнију основу бездане књижевности?
Или је можда, одмах на почетку, најбоље поћи од тврдње да је бездана књижевност нешто што што стоји наспрам тзв. официјелне, званичне, бирократске књижевности? Али то би значило да желимо да опишемо неки феномен на основу негације, зар не? Зна ли се, уопште, у српској књижевности,култури, јавности, зна ли се довољно о – тзв. бирократској књижевности, јединој коју смо, у ствари, имали током минулог, 20. века? И није ли оно што се о томе зна неко непотпуно знање, које је опасније од незнања?
То што се зна о безданој књижевности је капљица, то што се о њој не зна је – море.
Могуће да сте ове речи Сиорана већ негде прочитали? Извињавам се, ако је тако, што ћу вас поново подсетити на њих.
«Свеци опонашају Бога под несвесним царством прве успомене.
За сваког човека, Бог је прва успомена.
Зашто сваки лудак разговара с Богом, или, чак, замишља да је Он? Изгубивши постојећи садржај меморије, у његовом су бићу очуване само њене дубине, прастаре међе успомена....»
Постоји ли директна веза између Бога и бездане књижевности? Сиоран се у младости, када је био Чоран, и када се повећавало његово очајање - са сваким додиром са земљом, присећао Матилде из Мадебурга и њених речи упућених Богу:»Доносим Ти своја певања: она су узвишенија од планина, дубља од мора, виша од облака, пространија од ваздуха. Како се зове ова песма? – Жеља мога срца. Отела сам је свету...» Да ли су ове Матилдине речи опис, приближан опис бездане уметности?....
Нема коментара:
Постави коментар