Одломак из писма Исидоре Секулић

Сетим вас се кроз скоро све мисли о животу и смрти. Ових дана претурало ми се по глави да: изгубити игру живота, или у њој велику карту - мора доћи за сваког ко уопште куша борбу духа и рада; и да је и боље да дође него да не дође; да управо мора доћи, ако човек има пред собом задатак мало тежи, иоле моралан и спиритуалан. Од среће почиње дегенерација. Моћ, љубав, задовољство, новац, власт, то је само даља похота и охолост, тврђи зид између нас и оних простора у којима треба постојати ако онима што за нама долазе мислимо да нешто оставимо, ма у ком облику. У музеје стижу, и чувају се, само препукнуте и здрускане ствари. Кад је мој отац најзад увидео да му нема и нема личне среће, постао је прави отац и мушкарац. Од народа, мислим да су Французи најспособнији да примају горчине и ударце и да при том, што рекао Ракић, «знају зашто» их трпе, и зато је то, Французи, народ мушкараца.... (Из једног од најдужих писама које је неком послала - Милану Гролу, крајем јула 1931.) ЛеЗ 0006662

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

понедељак, 16. март 2015.

Najnečitaniji bestseler svih vremena

Nedavo je kineski prevod knjige Finnegans Wake izazvao veliko interesovanje. Mislite li da će srpski prevod imati veliki broj čitalaca? 

- Ako je Uliks „najnečitaniji bestseler dvadesetog veka“, onda je Finnegans Wake najnečitaniji bestseler svih vremena. Voleo bih da srpski prevod ovog dela stekne puno čitalaca, voleo bih da što veći broj ljubitelja književnosti poveruje da prevodilački trud nije bio uzaludan i da smo zaista dobili Finegana, voleo bih da što više njih uživa u tekstu makar približno onoliko koliko u njemu uživaju engleski čitalac i srpski prevodilac – voleo bih, a znam, i vidim u knjižarama, da ovo nije vreme za takve knjige. I baš zbog toga mi je još više stalo da posao obavim kako valja. 

Duga je jedan od lajt-motiva ovog Džojsovog romana, a duga je i shema po kojoj Beograd prilazi 2020. godini za koju je najozbiljniji kandidat da postane evropska prestonica kulture. Naime, svaka godina do 2020. je označena jednom bojom i napravljen je program, dok će sve boje i programi da se sretnu 2020. godine. Da li biste voleli da Džojsovo Fineganovo bdenje bude deo ovog projekta? 

- Bilo bi mi izuzetno drago. To, pretpostavljam, podrazumeva i da ću morati da malo požurim s radom – jer već je 2013. godina. Džojs je "Fineganovo bdenje" pisao sedamnaest godina: nadam se da ću uspeti da ga prevedem za nešto kraće vreme.

"Fineganovo bdenje" je roman koji se ne može pročitati „u jednom dahu“, ali ni u potpunosti zaobići. Zahvaljujući Zoranu Paunoviću, upravniku Katedre za anglistiku na Filološkom fakultetu u Beogradu, Džojsov finalni roman će biti dostupan i na srpskom jeziku.

 
Jezička igra u kojoj je sažeta istorija Irske, teorije percepcije i podsvesnog, „knjiga noći“ nasuprotUliksu koji je roman o jednom danu, knjiga u kojoj je Dablin centralni lik - samo su neki opisi avangardnog romana koji iz decenije u deceniju u isto vreme oduševljava, zbunjuje i inspiriše čitaoce, među kojima su kompozitor Džon Kejdž i umetnik Džozef Košut. "Fineganovo bdenje" (Finnegans Wake) je delo u kojem Šekspir (Shakespeare) postaje „shopkeeper“ ili „camelot prince of dinmurk“, u kojem 12 apostola postaje 12 apostrofa i u kojem se kriju tehnički opisi prvih filmskih kamera, televizijskog sistema, kinoskopa, ikonoskopa, radara, telegrafskog sistema. Štaviše, to je tekst koji „predviđa“ komunikaciju koju omogućavaju nove tehnologije. Zbog svega ovoga, "Fineganovo bdenje" je roman koji se ne može pročitati „u jednom dahu“, ali ni u potpunosti zaobići. Zahvaljujući Zoranu Paunoviću, upravniku Katedre za anglistiku na Filološkom fakultetu u Beogradu, Džojsov finalni roman će biti dostupan i na srpskom jeziku. 

Džojs je 17 godina u Parizu radio na ovom romanu, koji je bio njegovo poslednje delo, pri tome stvarajući sasvim nov svet leksike. Primera radi, u romanu postoji 10 takozvanih thunder words, munjevitih rečenica, koje ukupno imaju 1001 slovo, a svaka reč po 100 grafema, odnosno poslednja ih ima 101. Godinama su one inspiracija čitaocima da ih što brže izgovore, ali u njima se, između ostalog, kriju imena za grom na mnogim evropskim jezicima (norveškom, češkom, francuskom). Da li ćete u prevodu nastojati da zadržite 1001 slovo i da reči koje nisu anglofone ne prevodite? 

Zoran Paunović: - Što je veća sloboda koju je u stvaranju dela sebi dao pisac, to je manja ona koju sebi sme da dozvoli prevodilac. Pišući Finegana, Džojs je sam stvarao pravila nastajanja ovog romana, dodatno rasterećen svešću o tome da će ta pravila važiti samo za to, i ni za jedno drugo delo. Prevodilac je, s druge strane, dodatno opterećen činjenicom da najpre mora da pronikne u te stvaralačke principe, da ih detektuje u svakoj rečenici ponaosob, i da tek potom (pošto uspe da odbaci neproduktivnu pomisao da mu je možda deo smisla izvornog teksta promakao) pokuša da ih prenese u jezik prevoda. U vezi s pitanjem koje ste postavili, to konkretno znači da ću: a) svakako nastojati da zadržim 1001 slovo, pošto je tu reč o formalnoj odlici koju je moguće sačuvati, i koju morate da sačuvate ukoliko težite tome da prevod ne bude neobavezni prepev, nego disciplinovani kreativni odraz originala; b) iz istog razloga, reči koje nisu anglofone ostaće neprevedene: čitanje ovog, kao i bilo kog drugog prevedenog romana, ne treba za čitaoca da predstavlja zadatak lakši (ali ni teži, naravno) od onog koji ima čitalac originala. 

Osim jezičke kompleksnosti koja knjigu Finnegans Wake čini jednim od najsloženijih umetničkih dela, istorijom zapadne kulture, književnosti i tehnologije, kako su neki proučavoci ukazivali, Džojs je posebnu pažnju obraćao na vizuelni aspekt knjige. U svim izdanjima, knjiga sadrži 628 strana, svaka stranica ima određeni broj redova, svaka fusnota ili margina je na pažljivo odabranom mestu na stranici, slovne figure ALP i HCE se pojavljuju na mnogim mestima u tekstu. Kako ovakva ograničenja deluju na vas kao na prevodioca? 

- O njima trenutno ne razmišljam previše, osim što ih uredno zapažam i popisujem, da bih tim spiskom, kad za to dođe vreme, obradovao tehničkog urednika. U ovom stadijumu rada, jednostavno, nemam mnogo razloga da brinem o tim detaljima – ali ću džojsovski pedantno zahtevati da se o njima vodi računa prilikom tehničke pripreme knjige. Cilj mi je da našem čitaocu ponudim Finnegans Wake na srpskom jeziku, a ne tek maglovitu, nepreciznu predstavu o tome šta je zapravo ovo delo. Sinestezija smisaonih, zvučnih i vizuelnih aspekata – tako karakteristična za Džojsa i pre ovog romana – svakako spada u utiske koje ću se naročito truditi da prenesem.

Kao prevodilac Uliksa, svakako imate dobar uvid u kreativnost Džojsa. Da li je prevođenje knjigeFinnegans Wake u potpunosti nezavisno iskustvo? 

- Nije. Od pomoći je činjenica da sam jednom ranije preveo jedno Džojsovo delo. Zahvaljujući toj činjenici, sada, ne bez zadovoljstva, prepoznajem u Finnegans Wake neke od Džojsovih trikova i zagonetaka pred kojima sam pre desetak godina zastajao, zbunjen. Podseća to pomalo na susret sa starim, lucidnim i ciničnim prijateljem, koji je u međuvremenu postao još više lucidan i ciničan, ali vam to ne otežava komunikaciju; naprotiv, čini je zanimljivijom, pa priču nastavljate tačno tamo gde ste pre dosta godina stali. Ima, naravno, i potpuno novih momenata, potpuno inovativnih i jedinstvenih narativnih strategija i postupaka, ali kad posedujete čvrst i pouzdan okvir u koji ih treba smestiti, onda na kraju i uspete da im pronađete mesto. 

Za mnoge čitaoce iz anglofonih kultura knjiga je izazov da joj se nanovo i nanovo vraćaju, svaki put se odlučivši za jedno značenje koje prate do kraja knjige. Recimo, „manslaughter“ se čita kao „pokolj/streljanje čoveka“, ali zvuči isto kao „man’s laughter“, to jest „smeh čoveka“. Džojs je naročito voleo da se poigrava jezikom na taj način. Da li se ponekad nalazite u dilemi da li da pratite pisanje ili zvuk reči, a samim tim i značenja?
- Tu nema pouzdanog pravila. Naterao sam sebe da poverujem da o ovom delu znam sve što se o njemu unapred može znati, pa se na temeljima te zablude oslanjam na intuiciju: verujem u mistično, metafizičko savezništvo između pisca i prevodioca, i prepuštam piscu da me vodi. Ako osećam da je put kojim sam krenuo dobar, onda je dobar. Dobri i odlični pisci neretko nude prevodiocu samo po jedno istinski dobro rešenje; oni genijalni, otvaraju mu mnoštvo puteva i obilje mogućnosti. Najgore što možete da radite jeste da se pred njima ukopate, zbunjeni kao Buridanov magarac: treba zažmuriti i krenuti onom stazom za koju osećate da je prava. Pa ako se spotaknete i tresnete, znaćete da ste pogrešili: tada se treba vratiti i potražiti neki drugi put do jezičkog i smisaonog sklopa kojim ćete biti zadovoljni. 

Da li pri prevođenju koristite sekundarnu literaturu ili pretežno uživate direktno u Džojsovom tekstu? 

- Verujem da prilikom prevođenja, bar kada je reč o „prvoj ruci“, treba da postoje samo tekst originala i bela stranica koju treba ispuniti tekstom prevoda. Rešenja svih, pa i najtežih problema, valja tražiti bez ičije pomoći: na taj način arogantno ostavljate sebi mogućnost da vaše rešenje bude uspešnije od svih koje nudi postojeća sekundarna literatura. Koju, dakako, ne treba ignorisati: po završetku prevoda, dobro je pozabaviti se njome veoma temeljno, da biste izbegli glupe i nepotrebne omaške, nastale iz preterane samouverenosti. 

Mislite li da ste kao prevodilac otkrili neke detalje dela koje nikada ne biste primetili kao čitalac? 

- Ne postoji pažljivije i „dubinskije“ čitanje od prevodilačkog. U to sam se uverio nebrojeno mnogo puta, pošto mi je svaki prevod na kome sam radio, otkrio o piscu i delu ponešto što o njima nisam znao – bez obzira na to koliko su temeljna bila moja prethodna čitanja istog dela. Kad prevodite, svaki red i svaku reč čitate kao da pri tom koristite lupu. Ili rendgen. 

Godine 1932, kada Džojs još nije objavio niti napisao ceo roman, objavljen je bio češki prevod jednog poglavlja: “Anna Livia Plurabella: fragment Díla v zrodu (Work in Progress)”. Kod nas je do sadaJovan Čekić pisao na temu „Kako otpevati Fineganovo bdenje“ (1997. godine). Da li postoji mogućnost da se prevedena poglavlja zasebno objavljuju ili ćete prevod ostaviti otvorenim za redigovanje do objavljivanje celokupnog romana? 

- Sve sam više sklon mišljenju da ne bi trebalo objavljivati odlomke, baš zbog organske povezanosti i jedinstva dela kao celine. Objavljivanje fragmenata moglo bi da učini lošu uslugu i prevodu u nastajanju i prevodiocu u pokušaju. A otud, što je najvažnije, i samom delu. Stoga mi se čini da će poneki odlomak pre integralne verzije moći da bude objavljen tek kad dovršim čitav prevod. Ne zato što „svršenom poslu mane nema“, nego zato što tada eventualne reakcije neće moći da utiču na proces prevođenja. Što ne znači da ih neću s nestrpljenjem očekivati i ozbiljno uzimati u obzir – ali tek za neko novo izdanje.
      =  Izvor: B92
  

Нема коментара:

Постави коментар

Популарне странице Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ

ATLANTIDA

Преглед Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ (WordPress - 1)

Власт

ВЛАСТ

Уцрвани, дубоко.

Уз штит дебеле коже.

Истећи може око,

а гле - суза не може.

Владимир Јагличић: СТУБ, Орашац, 2013, стр. 25