Повратак родном дому…
ЗАТИМ, ПРЕМА СВЕТЛОСТИ
ЖИВОТ је, зар не, болница? Ухватила се паучина
лажи, одлагања и преко мога олтара,
и са њом, ево, моје оздрављење, ко пајалица,
одсечним замасима разговара.
Видео сам крв, црњу од купиновог сока,
кад су вадили конце из ране ;
фебруар и март су се развукли, ко ластиш,
заклонивши небо, ко расуте вране.
Бануло је, хвала Богу, пролеће, ко из бајке,
добауљало, ко кучићи и мачићи слепи.
Крошње шире гиздаве репове, ко паунице.
Повратак родном дому делује боље од
пеницилина. Самоћа је радости пуна.
Високо, у небу, кликћу брегунице.
(1973)
ПРЕКО ПЕКА
Између стабала на трен затитрају
као одблесци огледала речног,
као кристали леда, титраји листова,
светлосна чуда, и сјај вечног.
(Лакомица, виђена с друге обале Пека.)
Тај сјај је гушћи од саћа пуног меда.
Ливада зрачи. Зраче: багрем, дудови, клека,
трешње, вишње, врбе, брестови, караманке.
Небо се огледа у виру дубоком, зеленом.
Миришу крушке илињаче и шљиве ранке.
Облаци се гомилају у виру, испунивши га
тишином летњег поднева, ширином, целином.
Вођено светлошћу, Виђење, не срља у идилу ;
помаже сећању да се састави са замршеном детелином…
(1975 – 1991 – 1994)
Бабље лето: ДОКТОР ЖИВАГО
Ако Рај постоји, онда је то слика
жива крака речног што на север тоне
кроз непрегледни врбак! Као хармоника,
шири се видик. Скинувши панталоне,
облак се опружио по спруду (нагота
– белина – брзо посиви, поцрни).
Из шупљих врба, као из фагота,
навиру мукли крици. Слично срни,
опрезни, зелењак или белоушка шмугну
од сандала шетача у вреже, честар.
Сунце полако кружи, ал’ никада не
опише у току дана читав круг, ко шестар.
Између тачака где сунце излази и залази,
отворена је широм капија Раја: улази!
ДОКТОР ФАУСТ
Рог, фагот, слутња, ко сан,
наговештава најгоре, охо – хо!
јесен је у току и тежина
живота без смисла, ехо
епохе (не: свођење рачуна,
није заиста о томе ово) –
из срца пумпа талог
што претвара крв у олово.
Ђаво (притајен, из прикрајка)
удесио је такву ситуацију,
за каквом машта куртизане чезне.
Ко се опио животом, узимањем,
зар могу да га „љубав“ и
стид излече (отрезне)?
(5. новембар 1994., око 21:30 ч.)
Мотив из Другог дворишта
1
Стогодишњи ратови корова
и страх нерасветљеног детињства,
израз су заборављеног јединства
мора, нереда, ноћних шумова, творова.
Ко утоварује стајско ђубриво,
краде Богу дане, доиста
Расипа властиту снагу,
извлачећи се из себе, као кишна глиста.
Споро испарава гомила
старог начина живота, старих мисли.
(Базди на пасуљ прокисли!)
Очев поглед на свет
двогрба је камила,
или тачније: тужни врабац покисли.
2
Уметношћу се, помишљам, ђубри
стотину упарложених њива :
сећање, као семе пасуља, бубри,
сећање сећањем открива
непознату лепоту пејсажа – низ брег
се кроз суву траву обилно слива –
не мутан поточић, отопљени снег,
већ претходница потпуног сазива
слика, звукова, љубав, мржња, страх,
шупљина у стаблу, почетак, четке
за рибање, литица, измаглица, врбе.
Враћају се мутне поворке, на мах,
падине, ровови, тишина празних соба,
шерпе са раним расадом, камиле једногрбе…
.png)
Нема коментара:
Постави коментар