ФЛОРА ДЕ ЛА МУНЋЕ

 

I FLORA DE LA MUNĆE

Краљ Хомоља  Бела Тукадруз

22. јун 2015.

 

+ Воји Марјановићу 

Ратомиру Марковићу

Бела Тукадруз на Власинском језеру, бабље лето, 2014.

 

Пробуди се, пробуди,

са твоје веранде

ћуприја на реци

жути се ко дрен.

Овце лижу малтер,

шалитра зид једе,

ластавице лете

узводно уз реку

и прелећу брвна,

брвна преко реке,

вратић и раставић

и водену дрезгу.

Отвори око,

тако, тако, хоп, хеј!

Тако бела, хоп,

хајде, бела, хеј!

Ластавице од пљувачке

врба и од перја

гнездо лепе

под верандом

са које се вода слива

пљуска кратког,

ФЛОРА ДЕ ЛА МУНЋЕ.

 

Устани, хоп, устани,

на вашару врви

села деведесет,

жандарми обукли

парадна одела.

Бајонети блеште

као коцке леда

испод којих лежи,

ко риба на сувом,

непомичан, миран

Краљ од Хомоља.

Устани, хајде, устани,

и дохвати влас

из косе, или нокат,

ил нит из доламе –

амајлију против ножа,

метка, црвенога ветра.

Три жандара, три русаље

гледају се испод ока.

Укрстивши бајонете.

Док га бивша жена

лесковим прутићем бије.

Нико више и не мисли

шта ће бити у заранке

кад се вашар разилази,

кад га натоваре

на камион и понесу

према гробу без белега,

ФЛОРА ДЕ ЛА МУНЋЕ?

 

– Кога будиш, учениче?

Коме је још стало

до истине, реци?

Зар она није закопана

у гробу без крста?

Не спомињи више

вашар и смрт Краља,

ни зарђала копља

на варошком гробљу

обрасла бршљаном,

поглед на Кучајну,

поглед са Ракита,

Зеленик, Лазницу,

гнездо ластавица,

веранду и вашар,

нити тешке речи

Слава, Љубав, Смрт,

Срећа, Част, Истина,

јер не могу, не могу

да поправе свет,

ФЛОРА ДЕ ЛА МУНЋЕ.

 

Устани, најзад, устани,

не говори тако,

пожури за женом,

пожури у шуму,

учитељицу гура ветар

у пожар заласка!

Шумар се чуди како

ветар и пожар распасују!

Шумар је наишао пречицом

као и учитељица,

трагом препелица

и јоргованске измаглице.

Устани, зар се бојиш

да пожар заласка

не сагори све?

Угушићеш се на веранди

у диму густом јоргована,

ФЛОРА ДЕ ЛА МУНЋЕ.

 

– Пусти ме да сањам,

учениче, уз присуство

ластавица, неке ствари

најбоље је преспавати.

 

Част једино чува сан,

пропадање, а не љубав.

Јер она је, као кромпир,

кажу: на овоме цвета,

а рађа на оном свету.

Поломићеш ноге за оном,

која жури за тобом.

Не можете, не можете се

сустићи никада и нигде:

Љубав је као дан и ноћ,

као ноћ и дан,

ФЛОРА ДЕ ЛА МУНЋЕ…

Србијом уздуж и попреко. Звижд, мај 2014. На обали Пека (фотодокументација ЗАВЕТИНЕ, Димитрије и Иван; браћа Лукић)