Д ‒ добро. – Неописиви суноврат и хоризонт бувљака
или СУДБИНА СРПСКЕ КЊИГЕ УОПШТЕ
Црњанског су називали фашистом пре другог светског рата зато што се побунио против доминације стране књиге; да је жив и да може да напише шта се догађа са српском књигом данас, и овде у земљи Србији, и у свету, сигурно да би закукао. И сасвим је извесно да би га и његови Банаћани, али и остатак Срба, и разноразне невладине организације и мнонструозне креатуре у црном, поново назвали фашистом…
Ко одлучује и данас о судбини српске књиге и српске културе?Ко најдиректније утиче на њено пропадање?
Лоши ђаци?Нечитачи? И умишљени ауторитети, мрзитељи српске књижевности и културе?
Волео бих, драги пријатељи, не ви који живите само у Србији, него и ви расути у расејању, разбацани свуда, од Косова до Републике Српске, Хрватске и Словеније, Македоније и Румуније, Аустралије и Америке, – обе Америке, Кине, Тунгузије, Јапана, Аљаске, по Европи, у Шведској, Великој Британији, или Канади, Аргентини и Бразилу,и другим делова планете, одакле се понекад јавите кратким дописима, углађеним, признајем, мада бих више волео да су ваша писма обојена и моронским бојама, и предапокалиптичним акцентима, да су ближе Истини, са којом покушаавамо сви да се суочимо. Волео бих да и ви напишете по нешто о српској књизи и понорима у којима нестаје…
Што нас други гуше, или покушавају да минимализују судбину српске књиге, издаваштва и културе, и сведу је на коњуктуру, хајде де; али, зар нису присутне и друге околности за које смо ми одговорни, свако према свом положају?
Јутрос ми је прекинуо доручак – поштар; помислих, вероватно ми неко од познаника или пријатеља шаље нови број часописа, или сопствену нову књигу? Јер у последње време, последњих година, писци не само да су хендикепирани чињеницом да морају да издају своје најновије рукописе у симболичним тиражима, академским рецимо, што је мало за једну књигу! Него и да бесплатне примерке шаљу на разне адресе, и да ти примерци коначно завршавају у огласима, на разним интернет страницама за продају књига, по ценама које су троструко ниже од штампарских трошкова. Не и поштанских…
То је Неописиви суноврат и хоризонт бувљака!
Пре десетак дана одаслао сам низ пакета књига неколико српских писаца (као поклон-примерке, што „Заветине“ чине повремено, на крају године) и ван земље, и по Србији, и бившим републикама СФРЈ (националним библиотекама, академијама), и то данас кошта! Поготову када се шаље изван Србије. У пакетима је било по три књиге, око 1,2 кгр. Тежине, и авионом би то коштало до три хиљаде динара (ако би се послало као препоручена пошиљка – као тисковина је коштало, на пример, за Македонију 2100,00 дин) (за Србију, за исти такав пакет, поштарина износила 175,00 дин – скоро десетоструко мање!) Па, сада ви будите издавач, зар не, и још уз то „независни“, онај који не „пере туђе паре“!
Од свих послатих пакета, вратила се само један! И замислите одакле: из Новог Сада!
Србима не требају други непријатељи и душмани – рекао бих – довољни су сами себи!
Не, нећу да шпекулишем – зашто се тај један једини пакет вратио, на такав чудан и мистериозан начин.
– Потпишите овде, ако примате враћену пошиљку, и избројте 225,00 дин.
– Чекајте, а шта ако нећу да примим?…
– Ништа, пошта то комисијски уништава…
Те књиге, које су биле у пакету, три књиге, коштају – узмимо цену штамања тих књига – преко хиљаду и петсто динара; сасвим су нове, очуване, извађене из пакета пристиглих у своје време из штампарије.
Пошта не може бити одговорна за поступке примаоца, који враћају пошиљаоцу поклон-примерке.
Пошта гледа своја посла, наплатила је своју услугу (укупно узев 400,00 дин), а цех плаћа, на крају крајева, писац или издавач.
И како онда неко може и сме да прича како у земљи Србији постоји брига за књигу, културу уопште и књижевност?
Постоји велика брига за ботове, и тзв. Писце наметнуте на овај или онај начин.
Какве издаваче у Србији ми данас имамо?
Има ли и једног, који би био,рецимо, до чланака, покојном Геци Кону, који је завршио само гимназију, колико знам, али је за српску књижевност и просвету учинио много више од…
Нећу више да наводим имена ни да лицитирам.Давао бих на значају бирократској олоши, и онима које треба заборавити!
МРААААААК!
Какве институције?
Каква министарства?
Какве академије!
Какви уредници, какви директори.
Какви, бре, професори!!
Књига је одавно спала на два слова.
Боже, погледај шта се дешава и са народом који нестаје и са књигама које се још увек ту и тамо печатају – узимајући у обзир и оне никакве купусаре које се намећу уз помоћ партијских котерија – све се сурвава и иде доврага, док баба вуну чешља!
Б. Т.
Нема коментара:
Постави коментар