ДУХОВИ

 

 
 
Можда је дошло време да се Духови појаве, да сами одреде шта
је потребно? Ја сам ту само медијум који испуњава њихову жељу.
Прошлост се претвара у будућност, ништа у нешто, јер заборављено и
непостојеће жели да поново буде рођено, да постане. Писање је бескрајни
дијалог са Духовима, улазак у Све. Ко има мисију на земљи, препознаће је
по патњи која му је дата – дата да схвати њен значај. Већ неколико
година уназад немам страх од празне, чисте свеске, од своје немоћи. Уочио сам
давно властиту Сенку, инфериорни део моје душе (личности), која се није
вештачки преобратила у интелектуалистички феномен. Моја Сенка
представља доживљаје и трпљење које прожима целог мене. Јунг је то
разумевао изврсно : суштина оног што мора да се спозна и асимилује,
пластично је изражена поетском речју СЕНКА. Сенка је чиста,
неискварена природа, а то је природа која тера човека да изговара речи и
да чини ствари, чијег смисла није свестан…Сенка је архетип. Пишући
стихове и есеје, спроводио сам синтезу свесних и несвесних садржаја,
приводећи у свест архетипске ефекте са њиховим дејством на садржаје свести,
приближавајући се највишој способности психичког напора и концентрације
психичких снага…Моћ поезије и поетских слика отвара бескрајне
ковчежиће, перспективу пете димензије : та моћ је страшна.
Душе умрлих нечујно промичу свуда. Колоне мртвих промичу као
сенке дрвећа. Мртви долазе познатима, да од њих понешто сазнају. Јер
мртви знају само оно што су знали, док нису умрли. Мртви пате од вечне,
неугасиве жеђи : то зна и обичан свет, онај безмало полуписмени, сељачки у
Звижду и Хомољу, где су се очували најдревнији обичаји и обреди.
Они пате најжешћом патњом која не значи ништа за друге, за живе.
Достојевски…Јесењин…Мандељштам…Бабељ… Елиот. Езра
Паунд… Пастернак. Николај Берђајев. Јејтс. Леонид Шејка. Јунг…Толстој,
Пруст, Црњански. Фокнер…