jebeš umetnost i puste razgovore, posebno o odvratnoj poeziji / radivoj šajtinac

ISKAZ PRILIKOM AUTOPSIJE

Ne, ne, čini  vam se samo

 Ne“upadamo u patetične  unutrašnje egzile“

Upravo niz grlenu provaliju

Survavamo dvobojnu kapsulu,skraćujući

Put kroz usputna creva do

Vrednih i predivnih raspevanih hemoroida

 Tako smo stali,raskoračeni

Spomenik repera u stenjajućem zanosu

Odsjaj  rimivanog prdeža u otvorenoj zenici

 Sjaj do sjaja,vers  do jaja,

Talasi tajnog sekreta

A nije u pitanju pleonazam

Gospodnji trabant masturbant

Pesnica puna vrelog vazduha

Ležeći zaklon leteći  pupak

Nizledjni pauk misaožder

Baš-bljak

Milovao muda il govorio išta

Samo da ti se ne omakne usporavjuća asocijacija ili

Trava klizavica

Slem ljuljaška za patetičare

Platno klatno

blatno zlatno

čmar s jezikom druguje

i rime podriguje

ničemu

nikome slični

čak ni lični

obzinuti i patetični

dvobojni

idspod vašeg raskrečenog oslonca

zaustavljanog koraka

puzimo kao  ispod slavoluka

Диоптрије "Заветина"; снимак Иван Лукић, лето 2010; друго двориште М. Л. У Мишљеновцу

POSTOJI TO,POSTOJI

Živi i zdravi urednici  neki i čak i vlasnici izdavačkih kuća po utrnuloj vokaciji behu pesnici a i sad, čuvarne genijalnosti radi,objave i svoje delce svake dvаdesete godine.

Smislene štednje radi ili štedljvog smislsa radi .U velikim stampedima sezonske brige o knjizi uvek ispadne da je sve obrstila i opustošila  pohlepna poezija, reklo bi se,pesnici

 Oni ,pak upravljaju,gazduju,uredjuju,planiraju ,troše,zaradjuju, svojim stranačkim  gnezdima uzvraćaju, biraju,promovišu ali pesnicke knjige s plebicitarnim animozitetom i  s  gadjenjem.Kakva korist od poezije,ko to čita i kupuje,slavi i nagradjuje,sem nekih kulturnih grupica i jadnika.

I , tako misle,rade i stvaraju bivši pesnici i još ponekad pesnici.

Nude honorare za  rukopis koji je poeta radio i nekoliko godina,valjda znaju i veruju koja je to muka,nude,rekoh, honorare u visini njihovih direktorsko uredničkih dnevnica za promociju i druge otužne kvaziprogramske izmišljotine i to tamo gde se to sve odvija po principu,e lepo skupismo se i domaći i gosti, samo da ketering uspe,jebeš  umetnost i puste razgovore, posebno o odvratnoj poeziji.

Beše lepa rakija kod Mileta  na promociji i onaj sira ,pa pršut.Takve se mudrodsti,bome,zaboraviti ne mogu.Samo,mnogo se, brate čitalo,dugo se objašnjavalo, ponestalo na kraju i versa i čačkalica.

 

Милосрђе у Србији... / Димитријевић

.......Почетак приче о милосрђу у пракси

Године 2010, 19. новембра, владика Артемије је одслужио „забрањену“ Литургију у манастиру Дубоки Поток (код Зубиног Потока). Не улазим у канонске, духовне и остале последице овог чина, и оно што је с владиком уследило након њега (писао сам о томе у своје време, критикован од једних као „артемијевац“, а од других као човек у служби званичног врха СПЦ, палог у „свејерес екуменизма“). Али, ево, на тој Литургији нашла су се четворица вероучитеља из Епархије рашко-призренске, који су, из љубави и поштовања према свом духовном оцу, дошли, ако ништа друго, барем да га виде. Њихова имена: Игор Данчетовић из Звечана (отац шесторо деце), Милан Јездић из Лепосавића (отац петоро деце), Никола Мићић (отац петоро деце, а супруга му, у том тренутку, носила шесто), Бобан Ковачевић из Косовске Митровице (отац четворо деце). У својој изјави за часопис „Хвосно“ (66/2010), који је, узгред буди речено, после броја посвећеног догађајима у Епархији рашко-призренској, укинут, вероучитељ Милан Јездић је рекао: “Веронауку не само да смо предавали у школама, већ смо хришћански живот сви ми, практиковали у својим животима. Својим присуством на Литургији коју је служио владика Артемије у Дубоком Потоку ничим другим нисмо повредили нити црквену, нити радну дисциплину. Сви ми, како монаси, тако и верујући народ епархије рашко–призренске, смо плод духовног рада и деловања Владике Артемија“. Још је додао Јездић да они не могу тек тако да се одрекну свог духовног оца, иако им је „егзистенција угрожена“.

А како? Једноставно: сви су добили отказе са места вероучитеља, и то по налогу новопостављеног владике Теодосија. Људи са толико деце… Који су остали да живе и сведоче на Косову и Метохији, у дане кад нам Косово и Метохију отимају. Очито, истински хришћани: јер, ко би данас рађао и подизао толику децу, „у зло доба, у гладне године“, ако не они који испуњавају заповест Божју: “Плодите се и множите и испуните земљу и владајте њоме“ (Пост.1,22). Чак и да су погрешили (највише на свету!) својим доласком у Дубоки Поток (обратите пажњу на стилистички контекст ове реченице), зар за њихову децу, која остају без хлеба, није било нимало разумевања? У лицу новопостављеног владике Теодосија (иначе, такође духовног сина владике Артемија) тријумфовала је званична политика Синода СПЦ, по којој је Артемије крив за све грехе за које се човек могао окривити (неки од „браће архијереја“ сумњичили су га чак и за организацију „покушаја убиства“ непослушних му свештеника); па ако је тријумфовала, где је ту милосрђе? Јер, онај који побеђује показује племенитост према побеђеном. Победник, ипак, припада хришћанској православној вери, и зато, у складу с њом, треба да прашта (код Маја и Ацтека било је, кад су победници побеђени у питању, нешто другачије). Зар се тим људима, родитељима ДВАДЕСЕТОРО ДЕЦЕ (у Србији у којој нас је 400 хиљада мање него на попису 2002), није могло приступити људски, и рећи: “Не слажемо се с вашим поступком, али вас нећемо лишити насушног хлеба?” Или, ако већ не могу бити катихете: “Нећемо вам се мешати у тражење другог посла“? Но, очито су разлози административно–канонске природе били јачи од неких мистичких фактора црквеног живота (а милосрђе доноси благодат, кажу Свети Оци; где је благодат, ту је и мистика).

      Извор: www.vladimirdimitrijevic.com

      видети више:http://www.vladimirdimitrijevic.com/tekst/124-%D0%BC%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D1%81%D1%80%D1%92%D0%B5-%D1%83-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B8-%E2%80%93-%D1%81%D0%BB%D1%83%D1%87%D0%B0%D1%98-%D0%B1%D0%BE%D0%B1%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%87%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B%D0%B0.html

Погледајте, обавезно

Порука, са Фејсбука, страница Пешчаник

Дупла материца бездана

Goran Urukalo Uki

Neverovatno je tesko objasniti sta mislim i osecam kada samo pomislim da ce mi se sledece 4 godine opet u lice smejati SPS demoni. Kao da mi nisu,koliko juce, gurali pusku u ruke,prodavajuci pricu o patriotizmu pokusavali da od mene naprave saucesnika u zlocinu. Ti isti ljudi i dalje plaze sa tv ekrana,direktori su javnih preduzeca koja obilato koriste za sebe i partiju. SPS je Srpski rak koji je metastazirao i uvukao se u sve pore! U zdravstvo,skolstvo,sudstvo, zalepio se i za DS i za LDP..... za sve. Hajde da se svako od nas seti najgoreg dana iz 90-tih. Da se seti svako od nas dana kad mu je srce zadrhtalo i kad nije znao sta ce biti sa njim, ne sutra nego danas. Da kroz secanje makar malo opet oseti tu zebnj i neka svako proba da se seti misli koje su mu tada prolazile kroz glavu

        видети више: https://www.facebook.com/groups/12238268407/