Увод у разлучење Душе

 

ДРВЕНА МАРИЈА 1

 
Аугустину Ујевићу или Јовану Дучићу
тзв. наследници, следбеници – савременици,
купљени јефтино, дорасли нису,
ни у најбољим тренуцима, на граници
својих бунила и булажњења, серија
које плаћени критичари хвале, као висока
достигнућа. Имитаторских таписерија
има превише, као и површних оцена, „од ока“.
Кад мекећу, не мекећу као јаре.
Свак би да буде херцеговачка коза, прва.
Прозрео сам све фарисеје, прозелите и јајаре.
Свак би да буде принц, рецимо, принц ватре.
Има пламена у њима; забавни би били испод шатре
вашарске, док горе споро као сирова дрва…
 
 
*
Са таквима се никада поредити не бих
ни хтео ни могао. Ни жив, ни покојан.
Наступају као крдо коза, дакако.
Пробијајући се испод жита, као опојан
мирис граора. Скрити, спремни на опачине,
или као змије у зрелом овсу, на ујед.
Зар никог нема да им проспе кофу сплачине
у лице, на главу? Док заводе свој „ред“?
Свему су се прилагодили. Једу говна
када то по навици чине крда, већина.
Титоисти су данас, монархисти сутра.
Том соју завичај је : не Александрија – пећина.
Јуче су денуцирали, газили кога стигну.
Демократе ће постати преко ноћи, сутра.
 
 
**
Дрчни су то потомци анатемисаних фарисеја
и књижевника. Син Божји жигосао је ту сорту.
Бог није дао да нас епоха безбожна помеша и
стрпа у исти лонац и реторту!
Дорастао им нико није ко се није кувао
и крчкао у пакленој смоли наметног века.
Ништа их суштински не може променити,
ни катастрофа. Нема им лека…
Није им урођена то црта, већ стечена,
као у јаничара. (Злоба, сујета; савршена мимикрија.)
То је врста печена жива, и допечена!
У поређењу са њом је сваки песник, што ниче
самоникло на маргини, унапред осуђен да буде
прецртан потезом пера. Или Дрвена Марија…
 
 
I
Поезија је – роса, кроз коју у јунско свитање бос
опрезно гаси риболовац, коме је жеђ ноћна непца
осушила ко пелене поветарац. Скакуће као црни кос
и спотиче се о сваки бисер, попут слепца.
Форма таквога не сапиње; мадригал, балада, сонет.
Форма је корито којим тече златна магма.
Без главе и без репа, мртво, без ње је. Вагонет
испао из шина. Вашар идиота, идиома и синтагма!
Хладовину је створио Бог, анђели росу
после сушне деценије, помора, катаклизме.
Лубеница у изворчићу леденом је – лек.
Кроз пустињу пуну поскока риболовац је
сигурнији кад оштар шљунак газе гумене чизме.
Осануо је, као шумски поточић, златни Пек…
 
 
1
 
На сувој грани на тополи на самој обали
веверица послује чило, не као људи пристигли на кулук.
Први ју је спазио брат седећи, под старим
дудом. Пушећи. Поздравио је шапатом: – Муштулук!
Довела нас је овамо, јуче, прекјуче, брига
и беспарица : ко би други? Предстојећа јесен, зима?
Не бекство од града, његових интрига.
Ливада је исушена ко кожа свињска, блесковима.
Дивље трешње, белошљиве, вишње и ораси –
опада бакарно лишће, пре Преображења.
Између топола сува стабла црних јова, као монаси.
Зар смо ми криви, што смо дрвосече, сиромаси?
Дуго топло лето врбак у Сахару мења.
Призори пустињски. На јод миришу ораси…
 
2
 
Тишина је дубока као вир бара, језера.
Она нас је дочекала. Струготина. Гуштерице.
И веверица на канадској тополи, раноранилица,
што шапицама крцка. – Добро јутро, веверице!
И растужује и лечи, и плаши, ко змијски реп
човека, све оно што га прати, што не зна.
Све оно са чиме је дошао, ни ружан ни леп.
Живот је, као године празне. Судбина језна.
Физички рад проветрава тело и дух.
Када се обара стара јова на обали,
треба, поред искуства, памети и – фини слух.
Ђаво се у сенци анђела крије и мота
обалом, и у трену непажње зграби
мач – сечиво моторне пиле попут скота…

 
3
 
Не пада увек стабло по плану на ону страну
ни код најискуснијих дрвосеча
на коју је најбоље. Сваки застој подстиче муку, жеђ.
Јова пуца друкчије, беља од креча,
не као гипс бела, ни као стакло, ни као глеђ.
Кад љосне свом дужином преко реке –
реком потече песак, лишће, лита, као цеђ.
Вода понесе акорде ломљаве, узвика, јеке.
Јеге има своју арију, секира исто (кресање ступова).
Подметање палија, скок у оделу у вир – исто.
Ђаво није створио сродство крвно!
Зар он да помогне човеку, кад направи брвно
у трену преко реке? То се нашалио његов
газда, послодавац, естета, Доктор Мефисто…
 
4
 
Дангуба је душманин. Леност је – порок!
Боли трн у прсту, као суша, осека, неимање.
Никад се неће родити у градовима пророк.
Већ тамо где су јазови у души, закрчили реку, као грање
срушене јове. Густиш лепљивих листова јове,
густиш огромне, дремљиве, срушене крошње.
Што је за собом повукла и повила вита стабла
дивљих топола, чији се листови цере као мошње!
– Баздисасмо од жеђи; дај дреновину, исцеди воду!
У баштенским бунарима у дубини је ледена.
Мирише, ако се добро не испумпа, на уље и муљ.
Башта је једина слика и прилика оаза
пустињских. (Свака је мука упредена
и боли потмуло, као проваљени жуљ!)
 
5
 
Нема ни путањице ни пречице!
Зарасле су трњем, трњином; пепелом. Гар
стрњика пољем тече као ужарена магма.
Бог је све препреке послао на дар
Дрвеној Марији, да њено очајање,
пустош, помор, распукло тле,
сабље кукуруза, пожар неба, пређу у бело усијање
и да додирну дно пакла, не сезоне – епохе зле.
Ручицом баштенског шмрка управља ђаво,
па чека згодан трен да водоношу опаучи
по носу, по зубима, по обрви.
Јер он је створен да из анђелове сенке мучи.
У облаку прашине на потеском путу,
он је у заседи, у башти. У шипражју врви…
 
6
 
Чувај се овог броја, Дрвена Маријо, сестро,
брате, оче, суседе, побратиме, куме.
Јер то је његов број. Печат којим оверава.
Чељуст којом растрже попут вука или пуме.
Чувај се овог броја, као невидљиве мреже Удбине.
Дрвена Маријо, не можемо из сопствене коже.
Нити се још ико одупро силама судбине.
Црпимо из дубине покоравајући јој се, Боже.
Осе, мрави, муве – све привлачи сласт.
Змија уз обалу личи на жиле јова.
Крушка је израсла на месту где беше храст.
Ужаси; жеђ оса, пчела, мува; вир снова
младића и стараца. Све то садржи његов број
и свуд се шири његова власт…
 
7
 
Куда ме водиш, Дрвена Маријо, ћутке,
кроз пустињу поља, и ливаде роштиљом ровашене?
Обрве су нам натекле, као и, од жеђи, усне,
водом из дубоких древних бара наквашене.
Седам големих јова срушише се у зелен вир,
као и њихов вршњак, дугајлија, ХХ век.
Разлио се реком бензин, а не мир.
Јоргованске мрље плове низ Пек.
У вечност тече и Пек, ко Гвадалкивир.
Ко хоће да упозна узбуђења, славу наличја,
нека одмах крене на непрестани пир
малограђана. Душегубаца. Бездушника финих.
Сваком је од њих завичај, масан, слеп,
качица, као заборављени црвљиви сир…

 
8
 
До Краја Пруге, Водоторња, сећам се,
упекла псећа звезда, као 1942- ге. Пакао!
Пустош суше и авет ругобе, глади, пропадања.
– Ко је од њих, одиста, измакао?
Песник усамљени, под брегом, под сводовима
дрвећа, сенки? Ни коњића, ни вочића…
Прескаче мрцине по макадаму, колоне мрава,
као пресахло корито шумског поточића.
Жури ли до изворчића непресахлих, са водом
зеленом, хладном, да тамо забележи у нотес
у хладу горуна шапат бисерних капи?
Негде се у даљини, на северу, иза брегова
упалило нешто : дим се до неба вије.
Шума? Складиште? Насеље? Или само потес?…
 
 
9
 
Сутоне, спасу! тек сада могу
да направим нормалан корак,
ма он био погрешан и горак!
Ко се овде још обраћа Богу?
Сиромашни обед. И конфузне вести.
Зрикавци, ко народ, зричу орно.
Мрав на столу сиса сласт из крушке,
ко пчеле и осе, до смркавања упорно.
И лишће бршљана је свело.
Собе се зноје; напољу би било
угодније преспавати, као одметник,
под ведрим небом. Хлади чело
дашак свежине. Сутоне, Спасу!
Кресни, ко удар кремена о огњило!
 
10
 
Цвет на вампира личи,
нарогушио се у мраку,
као у каквој причи –
костур у фраку.
Зрикавици упорно зричу.
Од сутона до свитања зричу.
Сви овде сањају мртвим сном.
Азбуку слободе још не сричу
чак ни листови оскоруше, нико!
Где је слобода? Где је љубав?
Зрикавци је, ипак, не зричу.
Схватих сву дубину лажи и апсурда.
Част, понос, слобода, поветарц
слути, негде другде ничу…

 

 
11
 
Више има, не сумњам, мрава
од народа који се с душом бори.
И на крају опаког века ишчезава
горећи као сасушена трава.
Није овај народ могао да сроза
један човек ( чизма Ј. Броза).
Нит га може истребити туберкулоза,
сида, већ унутрашњи расцеп – гроза.
Нити овај народ може спасити
Вођа, рат, ратна привреда.
Овај ће се народ усправити или угасити
кад сву дубину свог усуда спозна.
Кад га притисну глад и беда,
сва проклетства и коб грозна…

.........