Четврта и пета димензија

То је било пре скоро двадесетак година. Млади професор који је пар година радио у нашој школи (предавао је математику и информатику) донео је у нашу школу неколико слика једног дана, и уз кафу их је распростро испред нас по столовима библиотеке. Слике су биле одштампане на неком тврдом папиру, величине карата за картање.  – Шта видите на тим сликама? ... Није ваљда да не видите ништа!? Удубите се, концентришите се! – Ма, то је као нека зелена вода мора, неко подводно растиње, жиле… – Концентришите се, удубите се у гледање? …

Секретар школе се побунио: – Ма, који ти је то враг, што нас зезаш?

– Стварно, о чему се ради, упитао је проф. географије?

– О сликама четвородимензионалне стварности. Наставите да гледате, удубљујте се…

Зазвонило је звоно. Математичар је морао на час.

Оставио је две слике у библиотеци да се потрудимо, удубимо и уочимо једну од слика четвородимензионалне стварности..

– Па није ваљда да ништа не знате о четвртој, и петој димензији!?

– Шта хоћеш да кажеш?

– Да сте дубоко огрезли у трећој димензији, то! Чим не можете да уочите…слике четврте димензије.

После пар дана, неки од нас су уочили те скривене слике које су биле сакривене иза свих тих зелених вода,и жила подводних алги…

Професор је донео нове слике, и имао је довољно стрпљења са најупорнијима међу нама…

То је било пар година после смрти моје прве жене…

Радио сам у центру Београда, а становао на Лабудовом брду! Дуго се путовало градским аутобусом, који је као био „експрес“; гужве су биле неописиве, нарочито после три поподне. Док бих стигао на Зелени Венац, са млађим сином, који је тада ишао у основну школу крај Скадарлије, и успео да се некако сместимо у аутобус, већ би било око пет поподне. Понекада се дешавало да путовање градским аутобусима са Зеленог Венца до Кукурику Ситија – како су звали Петлово брдо – потраје дуже од путовања од Београда до Шапца! Да ли сам се љутио, нервирао; не; не увек. Био бих захвалан када би небо било ведро, или пуно облака, које сам волео да посматрам – нарочито пред залазак; и понекада се дешавало, кад бисмо стигли близу Жаркова, да пукне видик на Саву и Срем у даљини, то је трајало неколико минута; држао сам  дечака који је већ задремао, и бленуо бих у небо, на коме као да су се пресликавале слике токова реке Саве и Дунава, али и неки полуотоци обасјани неописивим бојама пред залазак. Удубљујући се у те слике, на небу, на начин како сам се удубљивао у оне скривене слике које нам је доносио споменути професор, почео сам да откривам такве ствари, због којих би ме неко који је укорењен у трећој димензији стварности, назвао чудаком, фантастом...; долазило је постепено до преокрета у мени. Чак и у тренуцима када је било тешко у животу, и када сам одлучио да престанем да се виђам са женом, коју су ми ипак  „послали“, лажни пријатељи (душебрижници) „сотонски службеници“, назовимо их тако. …

Тај мој пут од четврте према петој димензији потрајао је скоро четврт века*; и чинило се да сам га заборавио, све до овог данашњег дана који је почео тмурно, са кишицом, да би се од поднева променио, разведрио; тачније након што смо у новој шупи где су живинарници мој старији син и ја додали неке нове адаптације – против надолазећих хладних зимских дана, ветрова и снегова. Завршили смо тај посао за непуна два часа; пред залазак, који се боље види из друге авлије, оне у којој смо радили. Но тај видик има тамо негде према средини места, куда кривуда поток, јабланове уз поток, са којих још није опало лишће, и врбе, и кисела дрвета, који су заклањали хоризонт растопљено злато заласка. Зажмурио сам на тренутак, а онда поново погледао према југозападном хоризонту; и онда видео ту слику, која ме је вратила кроз дуги и мрачни ходник последње три године (говорим о четвртој димензији!), у пету димензију. Видео сам на небу оно прелепо језеро, тамо, на крајњем северу Европе, у Шведској, на које смо честом одлазили Б. Л. и ја; видео сам сутон на том језеру, али не више и Б. и Л. Да ли су добро? Дај Боже да јесу…

(19. 11.2023) **

____

*

„ПЕТА димензија стварности – јединствена свест, све је једно, а једно је све. Пета димензија је најновија димензија која нам постаје доступна и тамо се свет може осетити и доживети на енергетском нивоу. На пример, једно од искустава Пете димензије је отварање срчане чакре. Уместо да човек, у вези нечега, доживља „бес“ или „срећу“ у смислу идеје коју је његов ум изградио, заправо осећа енергију емоције пре него што га означи као било шта, или га именује. Како се свест почиње још више будити, его пада, а пресуде почињу да нестају. Схватате да је мрак света директан одраз сенке која и даље постоји унутар вас. Више не покушавате да промените свет, већ ћете радије започети да исцељујете себе. Љубав која расте унутар вас почиње да се преводи у саосећање и разумевање за спољни свет. „Љубав је једино оружје које заиста поседује моћ.“ ( Трећа, четврта, пета димензија стварностиnzije-stvarnosti )

* *

Текст је датиран; тај датум не означава не датум настанка, већ дан публиковања на једном од сајстова "Сазвежђа З". Заборавио сам на тај текст, што је и природно, јер мозак писца и уредника није бескрајни мрачни магацин за смештај сличних ствари. Јасно је ецентуалном читаоцу, надам се, како сам додирнуо једну тему, која је постала актуелна на друштвеним мрежама, после неуспеле светске завере зване К. Последњих година. Али ја сам, читаву деценију пре тога наслућивао приближавање апокалипсе и крај беле расе, утучен судбином и не преплашен толико.... Овде сам пребацио, са незнатним исправкама и напоменама овај запис: можда потражим, ако стигнем, ако Бог да, да овде пребацим и неке друге сличне ствари, у неку врсту космичког нотеса за радознале и оне (још увек) "непробуђене"...