Одломак из писма Исидоре Секулић

Сетим вас се кроз скоро све мисли о животу и смрти. Ових дана претурало ми се по глави да: изгубити игру живота, или у њој велику карту - мора доћи за сваког ко уопште куша борбу духа и рада; и да је и боље да дође него да не дође; да управо мора доћи, ако човек има пред собом задатак мало тежи, иоле моралан и спиритуалан. Од среће почиње дегенерација. Моћ, љубав, задовољство, новац, власт, то је само даља похота и охолост, тврђи зид између нас и оних простора у којима треба постојати ако онима што за нама долазе мислимо да нешто оставимо, ма у ком облику. У музеје стижу, и чувају се, само препукнуте и здрускане ствари. Кад је мој отац најзад увидео да му нема и нема личне среће, постао је прави отац и мушкарац. Од народа, мислим да су Французи најспособнији да примају горчине и ударце и да при том, што рекао Ракић, «знају зашто» их трпе, и зато је то, Французи, народ мушкараца.... (Из једног од најдужих писама које је неком послала - Милану Гролу, крајем јула 1931.) ЛеЗ 0006662

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

уторак, 30. јул 2013.

Виктор Соснора, Нека те Христос чува, мој човече...

Старе куће о којима нико више не брине (Мишљеновац, 001, јул 2013. Иван Лукић)

+ + +

Нека те Христос чува, мој човече,
сав век си - он, јединствен, а не број,
не спуштај капке које суза пече,
мој невољниче - сине људски мој,

и сам са собом кроз поноћну јаву
ни јеком једним себе не одај
што нема где син да приклони главу,
већ се обазри - на мору су мај

и свет, а свету није до твог бола
и до храбрости није му ничије.
Скини са клина свој лук и тоболац,
нек пуцне струна како досад није!

И опет ће се напети тетива,
расецајући страх кренути стрела,
устаће трава дотад полужива,
у ружама што пружиле су тела,

ко девојачке, шириће се зене,
небо ће опет бити моћно, цело,
а нежни беспут - олуја кад крене
опет с љубављу крвавиће ждрело!

И ласта, душа твоје паучине,
послаће цвркут свој црвеном крсту,
и прошаптаће, нежно, из тишине:
- Он умре (рече сам!), а гле - васкрсну!

Обична песмица

Рајем свод расипа сунце пало у дан...
Двориште, јасика, на јасици Јуда.

А под њом ја шетам, чупкам руком клас.
Хладно, дува ветар. Космос око нас.

Из суђа отрове, ко сви, лапћем тек,
од јаве сам ове - ко сви, себи лек.

Душу домовини - њушкасту, у длану.
Дај звезду висини, чврсто зазидану.

Замревши у гласу који сова ода,
мних: за морима су сунце и слобода!

Истина наслика јутром призор чудан:
двориште, јасика, на јасици Јуда.

* * *

Трепавке овчје сан већ слама,
уснули људи, по кућама.
Склопи Сунце и очи лава,
у зраку Месец тек не спава.
Иђаше путем неки Бог,
бездетан беше, босоног.
Све ко да неком беше жао,
што сам у ражи, ко црв, лежао.
Пољупци целе Земље, врело
што муче ми и пале тело.

Препев: В. Јагличић

понедељак, 29. јул 2013.

Критичар, на маргини / Владимир Јагличић

Поглед кроз прозор очеве собе у само предвечерје (Мишљеновац, 28. јули 2013. Снимак Иван Лукић)

Књига је дочитана. И сад остаје руб.
Она је неуспела. Невештцх рима дар.
Ко би истину, овде мора да буде груб.
 како је према робу припити господар.
Ал има нешто. Она искрена је, поштена.
Оцу и мајци песме посвећене су. све.
А негде другде ће се догодити промена
која у складне версе надописује сне.
И та посвета: "Њима. који у мени само
овога трена  живе.“ И датуми годишта.
Зар и то није нешто, којим одазивамо
себе из оног што се слеже. ко мир, у ништа?
Зато, опрезан увек са немоћи и болом,
и оштар са онима који добитак лове,
трудим се разумети. Заједнички је полом,
и наша многа рука што не домаши снове.
1.04.2002.

     ______ Извор : НАШ ТРАГ, часопис за културу, број 2, 2002, Велика Плана, стр. 82

уторак, 23. јул 2013.

Суперлативи. Манифестација „Пјесничка ријеч на извору Пиве”...

Рајко Петров Ного следи Вукову, Његошеву, Андрићеву, Матијину линију трагичних јунака косовског мита, истиче Селимир Радуловић

Рајко Петров Ного Цртеж Моме Капора (2007)
Плужине – У Плужинама, у Црној Гори, одржана је дводневна књижевна манифестација „Пјесничка ријеч на извору Пиве”. Централни део манифестације, која је одржана четрдесет и трећи пут, био је посвећен песничком делу Рајка Петрова Нога, о којем је говорило петанаестак песника и књижевних критичара.
Јован Делић, у уводном излагању, посебно је поменуо три Ногова сонета посвећена Његошу, симболично обележивши 200-годишњицу рођења великог српског песника. Први од тих сонета је израз бунтовне младости  и одметања у поезију – као у хајдуке. Други је варијација на записе Љубе Ненадовића, односно реминисценције Иве Андрића на Његошеве стихове, а трећи је сав саткан од Његошевих стихова. На необичан начин о Ноговој поезији говорио је Момир Војводић. Он је кроз своје песме, посвећене Ногу, осветљавао песников портрет. У песми: „Сам остаде од Борија Рајко”, написаној на Палама, 1995. године, каже: „У за српски језик вјечном рату/ У све рјеђем соколова јату/ Од старине Рашовића за муке/ Док му ломе и ноге и руке”...
(..................................)
У књизи сећања „Запиши то, Рајко”, истиче Владимир Јагличић, Ного је, углавном, окупио своје починуле знанце, уз два изузетка (Емир Кустурица и Радован Караџић). Водио је рачуна да пише о такозваниом „значајним” личностима, махом списатељима. Можда би се нашао неко ко би проговорио да је Ногова мемоаристика „лакша”, но што би се дало очекивати, да је анегдота добила превелик простор, али, с друге стране, чему досадне књиге? Свет је и без нагваждања тешко подношљиво место.
Мирослав Максимовић говорио је о Ноговој првој збирци – „Зимомори”, када је све почело. Прве књиге имају две мисије: прва је да песника изнесе на глас, а друга је да песнику омогући да иде даље. „Зимомора” је обе мисије успешно обавила. Они који посматрају целокупно Ногово дело, а не виде улогу „Зимоморе” у њему, држећи да је она младалачки инцидент, не виде ништа. Мироје Вуковић је подсетио на Ногов интервју дат, својевремено, „Просвјетном раду”, у којем је песник рекао да је читавог живота цедио суву дреновину од девет година. Пише поезију уверен да стиховима измирује судбину човека и судбину песника..................

среда, 26. јун 2013.

Шта истина носи доброг? Узрок је свих свађа / Арсениј Тарковски

Бела Тукадруз, по повратку из Врба и Дубрава крај Пека, на улазу у село Мишљеновац.
Са нарамком кантариона у рууци. - 26. јун 2013. Снимак Иван Лукић


Шта истина носи доброг? Узрок је свих свађа,
и признање сиротињства, досаде, и ленства,
погромаштво дечјег суда, утврда првенства.
Таква правда, зар не видиш, глупости угађа.

Али ако у спор ступам, што се дубље рађа,
са звездама, због визија ноћних, са свог места
нећу клећи пред лажима - сваке лажи свестан,
нит ћу поглед скренути ка кривди - из безнађа.
О истино, о истино! Не у свакој речи
неуништив твој жиг лежи што би да те прати.
Ти се дајеш ценом крви вреле: то не лечи.

Ал букнути, ал певати, ал одговор дати
на лаж дечју муњом с неба библијском, уз блесак...
Нека само врви даље та животна плесан!

1947.
___________   Препев Владимир Јагличић

Четири песме из најновије Јагличићеве књиге “Стуб“."Белешка о песнику"



Полеђина корица књиге "Стуб", 2013.

Прва бразда

То не треба по сто пута ко ја
читати, а плакати и дупло.
Свака реч је у тој причи моја -
и војничко мртвог оца трупло.

Већ понеси са крстата рала
што је знала носити Миона:
са сином је бразду заорала!
да олиста свет. Сви смо ми - она.

Дисова лађа

Од кеја: море. И таласи. Плаше
стихије које зауздати нећеш.
Јер је све даље што је било наше.
И само преко дна врх заузећеш.

Зато се дерња капетан у луци.
Зато те тера где је претрпано.
Ни карте нема у мршавој руци.
За сусрет, је ли касно, ил прерано?
Разбора нема разборној одлуци.

Све бисмо дали  - да све буде ко пре.
(Да се до копна само нашег допре).
Отуд сва варка одлуке потоње:
да ваља стићи до обале оне.

Јер твоја лађа мора да потоне.

Зналац

Милосаву Тешићу

Сан ми каткад сања се,
све безболно умире:
само зналац клања се
травки коју убире.

Романија, о Петрову дне, 2011.

Очи

Лежим у тами. Надраста ме
али се поглед свикне: бучи зид.
Под зидом нека тежина. И раме
тек што не крцне. Држи ли ме вид,

гледам у ништа, у ваздух закључан
резом. Трепавке густе ко решетке.
Тишина, какав предео надзвучан:
цев што је с праском утрошила метке.

Погођен. Сручен, да опет устанем.
Да пипам ништа, ударам на слепо
ствари, заправо зван да одустанем,
као споменик накрцан у депо.

Сигурно Бог ми још прсте кочањи,
и покрет грч је, и миг ока тик је.
И трчкарају миши у лобањи
што иште клицу да из ње изникне.

Немој ни звати, кад већ досад ниси.
Овај је умор тај што предвокати.
Ова је воћка узрела да киси,
слепилом зури предео окати.

Но ја вас гледам (а ја – не постоји).
Гледам вас, све док из ока не кане
да бих ту сузу скрио - не да боји
несношљивошћу јутро - већ да сване.

Плужине, 2011.



БЕЛЕШКА О ПЕСНИКУ
Владимир Јагличић рођен је 4. новембра 1961. године у Крагујевцу, у учитељској породици. Основну школу завршио је у Горњој Сабанти, где су му родитељи учитељевали, а Гимназију и Правни факултет у Крагујевцу, у коме живи од 1975. године. Прве песме објавио је 1981. године у једном студентском зборнику. Уређивао је неколико листова и часописа {Погледи, Шумадија, Књижевне новине, Знамен, Кораци, Липар) и био репортер крагујевачког листа Светлост.
Јагличић је објавио следеће песничке збирке: „Погледај дом свој" (1990, Са Ј. Јанковићем и С. Миленићем), „Изван ума" (БИГЗ, 199!), „Три обале" (1991, са Ј. Јанковићем и Славицом Величковић), „Тамни врт" (СКЗ, 1992), „Усамљени путник" (СКЗ, 1994), „После рата" (СКЗ, 1996), „У горама" (1996), „Србија земља" (Просвета, 1996), „Сенке у дворишту" (1996), „Врело" (БИГЗ, 1997), „Милановачким друмом" (1997), „Неповратно" (1998), „Књига о злочину" (2001), „Ране песме" (2001), „Куда куде" (2001), „Пред ноћ" (2002), „Немој да ме зовеш" (Просвета, 2002), „Пре него одем" (Српско Сарајево, Изабране песме, 2004), „Пес-ме" (Москва 2006, плакета изабраних песама, двојезично), „Јутра" (Завод за уџбенике, 2008), „Поседи" (Калиновик, Лакташи, 2011).
Његове песме превођене су на руски, пољски и енглески језик.
Саставио је следеће антологије: „Када будемо трава" (1998, антологија савремене српске поезије, песници рођени после 1945. године), „Певачи уснуле престонице" (2006, 2008, два века поезије крагујевачких песника, зборнички концепт), „Срце земље" (2006, преводиоци Крагујевца, зборнички концепт).
Прву причу, „Кауч", награђену откупном наградом, објавио је 1987. године, у приштинском „Јединству". До сада је објавио око три стотине приповедака и прича (највише у оквиру рубрике „Шумадијске приче" коју је имао у крагујевачком недељнику „Светлост", од 1999. до 2007. године, и где је обновио сарадњу од 2011. године), као и три романа: „Старац са Пиваре" (2003), „Хо-лендери" (2005) и „Месојеђе" (2006).
Објавио је више стотина приказа и огледа.
Јагличић је са руског језика превео следеће књиге: Варлам Шаламов: „После Колиме" (1990, изабране песме), Николај Гумиљов: „Ломача" (СКЗ 1992, изабране песме), Игор Шафаревич: „Русофобија" (Погледи, 1993, огледи), Александар Блок: „Изабране песме" (СКЗ, 1994), „Антологија руске поезије осам-наестог и деветнаестог века" (СКЗ, 1994), Бабкен Симоњан: „Кроз балкански огањ" (1994, публицистика, са групом аутора), Бабкен Симоњан: „Мирис домовине" (1994, изабране песме, са групом аутора), Арсениј Тарковски: „Бити то што јеси" (БИГЗ, 1995, изабране песме), Игор Шафаревич: „Социјализам као појава светске историје" (Светигора, 1997, огледи), „Песници распете Русије" (Приштина, 1997, зборник, са В. Димитријевићем), „Задушнице" (Антологија песника руеке искони, 1998, са Ј. Јанковићем, М. Вуковићем и Л. Радуловићем), Јуриј Воробјовски: „Куцање о златна врата" (Светигора, 1999, огледи, друго издање 2010, Романов, Београд), Максимилијан Волошин: „Апотеоза сна" (1998, огледи), Иван Иљин: „Појуће срце" (1999, огледи, Светигора, Цетиње; друго, проширено и допуњено издање 2010, Бернар, Стари Бановци), Владимир Мајаковски: „Облак у панталонама" (2000, изабране песме), Валериј Брјусов: „Огледало сенки" (2000, изабране песме), Јуна Мориц: „Лице" (2000, изабране песме), Иван Иљин: „У потрази за праведношћу" (Светигора, 2001, огледи), Иван Иљин: .„Пред буктавим загонеткама Господњим" (2001, огледи, Светигора, Цетиње), Максимилијан Волошин: „Кимерија“ (2001), изабране песме, сепарат часописа ,Дрво живота"), Евгениј Винокуров: „Ритам" (2001, изабране иесме, сепарат часописа „Дрво живота"), Николај Љесков: „На крају света" (2002, приче), „Рамајана" (2003, древни индијски еп, изложен у прози), Георгиј Иванов: „Петроградске зиме" (2004, мемоари), Владимир Одојевски: „Силфида" (2005, фантастичне приче), Булат Окуџава: „Поезија" (2006, изабранс песме), Вјачеслав Иванов: „Звезде водиље" (2006, изабране песме), Константин Баљмонт: „Сунце и месечина" (2007, изабране песме), Светлана Савицка: „Не данас" (2008, изабране песме, са Н. Милосављевићем), Николај Љесков: „Запечаћени анђео" (избор прича, 2009, с П. Митропаном), Иван Иљин „Погледи у даљину“(2010, огледи), Иван Буњин: ,,Три рубље" (2010, приче, с групом преводилаца), Алексеј Лосев: „Жена-философ" (роман, 2011), „Антологија руске модерне приче" (у четири књиге, од Толстоја до Шаргунова, издавач Бернар, Београд - Стари Бановци, 2011), Иван Буњин: „Гробљанска трава" (изабране песме, Бернар,2011, са Л. Захаровим), Владислав Ходаевич: „Несрећници" (Повеља, Краљево 2011), Василиј Гросман: „Неколико тужних дана" (изабране приче, Бернар, 2011) и Аркадиј Аверченко: „Отац" (изабране приче, Бернар 2011).
Са француског језика: Жозе Мари де Ередија: „Трофеји" (са Тањом Пајић, изабране песме), Теофил Готје: „Емајл и камеје" (2001, са Тањом Пајић, изабране песме).
Са енглеског језика: „Dance macare" (2009, антологија англојезичког песништва од четрнаестог до двадесетог века, троброј часописа „Липар", Крагујевац, друго поправљено и допуњено интернетско издање).
Са немачког језика: Хуго фон Хофманстал: „Балада о животу" (2000, са Н. Живковићем и Н. Живановићем).
Награђен је следећим наградама за књижевност: „Милош Црњански", „Бранко Миљковић", „Милош Н. Ђурић", „Свети Сава" (у Републици Српској), „Октобарска награда града Крагујевца“, „Григорије Елезовић", „Јован Грчић Миленко", „Печат вароши сремскокарловачке", „Дрво живота" београдских Заветина, „Раде Драинац", „Златио перо Русије", „Петровдански вијенац", „Шушњар", „Хаџи Драган Тодоровић" (за циклус песама), „Златна значка Културно-просветне заједиице Србије", Медаља „Најбољи  аутор  новог  миленијума"  за  поезију,  Москва 2011, „Диплома имена Шекспира" (са медаљом) „за високо мајсторство у превођењу руских аутора на српски језик", Москва 2011.

   _________ Извор:  Владимир Јагличић: СТУБ, Задужбинарско друштво „Први српски устанак“, Орашац, 2013. – 169 стр.; 21 цм. – стр.: 128-131; 162-165...



      НАПОМЕНА: Ово је најпотпунија био-библиографска белешка о песнику; у њој су промакле неке грешке и недоследности, које и нису тако страшне. ...

      Дат је податак  где је и ко штампао, рецимо, антологију „Dance macabre“, и да је објављено и  „интернетско издање“, али не ко је публиковао и где (исто то промиче и за књиге „Месојеђе“, на пример, „Силфида“, „Звезде водиље“..... и тд.)

       Видети више: 




итд.

уторак, 18. јун 2013.

Песник златних, најсунчанијих, нити - Сергеј од свиле / Владимир Јагличић

ПОДНОШЉИВИЈИ СВЕТ
Корице двојезичног издања Шелковијевих стихова

Сергеј Шелковиј је рођен 21. јула 1947. године у Лавову (Украјина). Године 1971. завршио је инжењеријско-физички фа-култет Харковског политехничког института, а године 1980 од-бранио, такође на њему, дисертацију; тамо и данас ради као университетски професор. Аутор је научних радова из области примењене математике и механике.
Објављује поезију, прозу и критику од 1973. године, објавио је више од двадесет књига. Његови стихови и проза превођени су на украјински, бугарски, грузински, немачки, енглески и француски језик. Више од шездесет његових песама је компоновано, а објавио је два компакт-диска са ауторским песмама. Живи у Харкову.

*
Сусрет с поезијом Сергеја Шелковога је сусрет са језичком, мисаоном и сликовном пунотом. Читалац његових песама остаје у утиску да овај песник уме прецизно отиснути у реч оно што је видео и чуо, тражећи тачност у изразу и слици. Мисаони закључци донети на основу те тачности постижу дубину песничке остварености.

*
Поглед на до сада објављене збирке Сергеја Шелковог говори да се он као песник, и мењао, и није.
Прве његове збирке одмах доносе песничке резултате, конкретну сликовитост и тежњу за мисаоном поентом, у најбољој традицији рускога песништва које је, како га ми видимо, једна часна ванвремена тежња за истином. Али, потоње његове збирке доносе и једно нарочито поетичко опредељење песниково. Ова врста одабира је, вероватно, неопходност у разгранатом и богатом песништву, какво је руско. Може се рећи да је у раним збиркама Шелковиј руској поезији поклањао своје потомачко сизеренство, а да је у новијим својим књигама, као властелин свог песничог рукописа, рускоме пенсиштву покушао дати оно што оно, и поред свог богатства, још нема. Те књиге (»Небеска механика«, »Аве, август« и »Једрилица«) су саме по себи значајни датуми... Форма песма (као и књига) издужује се, стихови се медоносније сплићу, слике се сучељавају у чегрсти, а потом расплићу у јединству, језик се згушћује. Истовремено, песник је остао веран себи и својим раним мотивима и песмама: такви стиховие су сада, само, златотканмји, онакви какав и свет бива на измаку младости, када се помешају осећај лепоте и пролазности — када, заправо, стихови из осећаја постану искуства.
»Јер стихови нису као што то људи мисле осећаји (они се јављају рано«), пише Рилке у »Записима Малтеа Лауридса Бригеа. »Стихови су искуства. За један стих потребно је видети много градова, људе, ствари, ваља знати кретње које ситно цвеће чини кад се отвара изјутра. Ваља знати умишљати путеве у непознатим крајевима, неочекиване сусрете и састанке: дане детињства који су још неразјашњени, ваља знати замишљати родитеље своје, које смо морали повредити кад су нам доносили какво весеље које и нисмо схватали (то је весеље чињено за другога), дечје болести које почињу у дубоким и затвореним собама, јутра на обалама мора, само море, мора, ноћи на путу, које су подрхтавале веома високо и летеле са звездама — и није још доста смети мислити на све то. (...) Недостаје поседовати успомене. Ваља их знати заборавити кад их је много и сувише, потребно је бити ванредно стрпљив да се дочека час кад ће се оне вратити. Јер успомене, саме, још нису ништа. Тек кад постану крв у нама, поглед, кретња, када постану безимене и кад их је немогуће разликовати од нас самих, тада се може догодити да се, у веома ретким тренуцима, из средине ових успомена уздигне прва реч стиха.«
Шелковиј поседује ту »ванредну стрпљивост«, али је он не чека, он јој хита у сусрет (често и поклоничким пу^товањима), тражи од ње активитет, а не пасивност, и гле, речи му узвраћају свежим сликама и сплетеношћу која их правда, ослобађа и узноси вишем смислу.

*
Шелковиј, чије презиме дословце на српском значи »од свиле« често је песник златних, најсунчанијих, нити. Он покушава да пева као просветљени песник, онај кроз кога је сунце прошло, испунило га и покренуло ка светлости. Таквим су златом таквим проткана његова сећања, као и омиљена путовања: на њима он не види трулеж, крв, загађену земљу, на њима види или дивне трагове својих најлепших успомена, или неружну стварност, ону која га надахњује, нудећи му легенде, лепоту предела, ђаконије, лепе , сусрете, осмехе људи који заслужују братску љубав. Тај појавни  свет он покушава проткати митскоисторијском дубином, при чему је превага мита очитија од историје: зато што се у миту свет људи и богова меша, и свет добија приступачнији лик, ослобођен свакодневне људске патње. Дошло је, за руску поезију, време ослобођења из негдашњег гвозденог или сибирског гета, када је отаџбина умела да поједе најбољу своју децу. И њиховоме ропству и насилним смртима, ова поезија, можда, дугује своју слободу и мир (Шелковиј на њих није заборавио, често их у стиховима спомиње, у распону од Гумиљова до Бориса Чичибанина).

*
Језички, Шелковиј подсећа са једне стране на Вјачеслава Иванова, онда када оптерећује своје златоткане слике нарацијом и прозом, не дозвољавајући да те слике певају олако, а са друге на Кљујева, када на ред стигну завичајна надахнућа из природе, са њиве. Даље и дубље, ова је поезија блиска барокности руског осамнаестог века.
Уопште, мислим да је у руској поезији двадесетога века значајно место заузела та својеврсна »необарокност« у изразу, и то код, наоко, сасвим различитих песника, од поменутог Вјачеслава Иванова, преко Иваска, Гронског, Бобишева, све до Кривуљина и Горшкова. Можда су њихови најважнији заједнички преци — Гаврила Державин и Михаил Ломоносов — заправо класицистичка суздржаност, рафинираност, китњасто богатство стила, орнаментика једне постојане и снажне традиције која, као све самосвојне културе, уме да се обнавља из себе саме (»ломоносовска у грлу ода«). Сергеј Шелковиј је достојан таквих поредби и потомачког следа. Он уме, као песник, да ужива, и пренесе тај ужитак читаоцу; воли игре речима, унутрашње цитате, враћа се, увек, библијским јеванђеоским надахнућима, не заборављајући, никад, на державинску »реку времена«
То је поезија светла, на страни човека. Шелковиј покушава да ољуди пределе кроз које путује, било да су они родни, или туђински. Он тражи неку сеницу испод које се може посматрати море, седети у тихо предвечерје, пити вино и, како то каже Тарковски, »са Овидијем јести овчји сир«. Мало постаје много, и скоро све. Песник тражи подношљивији свет у којем је живот, гле, још увек могућ.
Шелковиј, уз то, показује и увид у озебљен дрхтај човека на тамним границама постојања, када се светови, често, помешају, и када он долази у искушење да затражи помоћ, или одговор од виших сила. Такве антолопјске песме, као »Је ли приметна теби борба моја...«, »Опет стиже усред ноћи зима...« и друге, ојашњују песников пробој, кроз опажајност, ка суштини ствари и омогућују философску дубину несвакидашњих закључака, датих повлашћеним духовима.
________ Предговор двојезичној књизи ДАНАС: песме / ДНЕС: стихотворенија,  Сергеја Шелковија Владимира ЈАГЛИЧИЋА. - Харков, "Мајдан", 2013.; 160 стр. ; стр. 1-11.
___________
Пејсаж из Звижда

 **
Црвенкасте вишње и риђи љиљани —
разгорело лето што не хте у кљуса!
Ваздух се од нотних мириса сав храни
ко дрвена флота Страдиваријуса.

Врт мој подивљалом малином занављен
с њом — пелин с ђубришта — ситноцвет, ђутуре.
Множе се предзнаци да напустих славље —
недоигран. Само гуцнух из чутуре.

Но у партитури птичјој, на постави
пунозвучног лета, ко под фразом новом,
светли ли — с паузом — да мене настави?
Питање претешко. Не чујеш одговор...
        Сергеј Шелковиј
         препев В. Јагличић

недеља, 16. јун 2013.

Silentium! * / Фјодор Тјутчев

препев Љубомир Симовић
_______________________________
Мотив са Пека. Љешничка река, јун 2013. Снимак Иван Лукић


Ћути  и скривај од светла дана
И мисли своје и осећања - 
Нека се у дубини душе
Подижу, расту, и нек се руше
Бешумно, као звездани пути, -
Диви се њима - и ћути.

Како срцу себе казати ?
Како ће тебе други да схвати ?
Зашто ти живиш, да л он појми ?
Казана мисао ко лаж се дојми.
Узбуркан се источник мути:
Храни се њима - и ћути.

У самом себи живот продужи -
Цео је свет у твојој души,
Чаробне мисли роје се ту -
А заглуши их спољни шум, - 
Светлост дана их гони и мути -
Схвати њихову песму и - ћути!

(1829, почетком 1830-тих)

Детаљ из Мишљеновца, Звижд. Гајићев кош. Снимак И. Л.

***

Ма како био задњи час
Тежак, несхватљив за све нас,
Кад смрт је надвијена,
Још страшнији су души сати
Док умирање прати
Свих дивних успомена...

     14. октобра 1867.

          _______ препев Владимир Јагличић

       ___________ Штампано у  у двојезичној књизи (руско-српки) изабраних песама Фјодора Тјутчева ДВА ЈЕДИНСТВА: Изабране песме. - Москва: Београд: Вахазар: Игам, 2012. - Стр.: 23, 117




_____
   *  Ћутање!

Популарне странице Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ

ATLANTIDA

Преглед Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ (WordPress - 1)

Власт

ВЛАСТ

Уцрвани, дубоко.

Уз штит дебеле коже.

Истећи може око,

а гле - суза не може.

Владимир Јагличић: СТУБ, Орашац, 2013, стр. 25