Одломак из писма Исидоре Секулић

Сетим вас се кроз скоро све мисли о животу и смрти. Ових дана претурало ми се по глави да: изгубити игру живота, или у њој велику карту - мора доћи за сваког ко уопште куша борбу духа и рада; и да је и боље да дође него да не дође; да управо мора доћи, ако човек има пред собом задатак мало тежи, иоле моралан и спиритуалан. Од среће почиње дегенерација. Моћ, љубав, задовољство, новац, власт, то је само даља похота и охолост, тврђи зид између нас и оних простора у којима треба постојати ако онима што за нама долазе мислимо да нешто оставимо, ма у ком облику. У музеје стижу, и чувају се, само препукнуте и здрускане ствари. Кад је мој отац најзад увидео да му нема и нема личне среће, постао је прави отац и мушкарац. Од народа, мислим да су Французи најспособнији да примају горчине и ударце и да при том, што рекао Ракић, «знају зашто» их трпе, и зато је то, Французи, народ мушкараца.... (Из једног од најдужих писама које је неком послала - Милану Гролу, крајем јула 1931.) ЛеЗ 0006662

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

уторак, 30. јул 2013.

Виктор Соснора, Нека те Христос чува, мој човече...

Старе куће о којима нико више не брине (Мишљеновац, 001, јул 2013. Иван Лукић)

+ + +

Нека те Христос чува, мој човече,
сав век си - он, јединствен, а не број,
не спуштај капке које суза пече,
мој невољниче - сине људски мој,

и сам са собом кроз поноћну јаву
ни јеком једним себе не одај
што нема где син да приклони главу,
већ се обазри - на мору су мај

и свет, а свету није до твог бола
и до храбрости није му ничије.
Скини са клина свој лук и тоболац,
нек пуцне струна како досад није!

И опет ће се напети тетива,
расецајући страх кренути стрела,
устаће трава дотад полужива,
у ружама што пружиле су тела,

ко девојачке, шириће се зене,
небо ће опет бити моћно, цело,
а нежни беспут - олуја кад крене
опет с љубављу крвавиће ждрело!

И ласта, душа твоје паучине,
послаће цвркут свој црвеном крсту,
и прошаптаће, нежно, из тишине:
- Он умре (рече сам!), а гле - васкрсну!

Обична песмица

Рајем свод расипа сунце пало у дан...
Двориште, јасика, на јасици Јуда.

А под њом ја шетам, чупкам руком клас.
Хладно, дува ветар. Космос око нас.

Из суђа отрове, ко сви, лапћем тек,
од јаве сам ове - ко сви, себи лек.

Душу домовини - њушкасту, у длану.
Дај звезду висини, чврсто зазидану.

Замревши у гласу који сова ода,
мних: за морима су сунце и слобода!

Истина наслика јутром призор чудан:
двориште, јасика, на јасици Јуда.

* * *

Трепавке овчје сан већ слама,
уснули људи, по кућама.
Склопи Сунце и очи лава,
у зраку Месец тек не спава.
Иђаше путем неки Бог,
бездетан беше, босоног.
Све ко да неком беше жао,
што сам у ражи, ко црв, лежао.
Пољупци целе Земље, врело
што муче ми и пале тело.

Препев: В. Јагличић

Нема коментара:

Постави коментар

Популарне странице Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ

ATLANTIDA

Преглед Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ (WordPress - 1)

Власт

ВЛАСТ

Уцрвани, дубоко.

Уз штит дебеле коже.

Истећи може око,

а гле - суза не може.

Владимир Јагличић: СТУБ, Орашац, 2013, стр. 25