Одломак из писма Исидоре Секулић

Сетим вас се кроз скоро све мисли о животу и смрти. Ових дана претурало ми се по глави да: изгубити игру живота, или у њој велику карту - мора доћи за сваког ко уопште куша борбу духа и рада; и да је и боље да дође него да не дође; да управо мора доћи, ако човек има пред собом задатак мало тежи, иоле моралан и спиритуалан. Од среће почиње дегенерација. Моћ, љубав, задовољство, новац, власт, то је само даља похота и охолост, тврђи зид између нас и оних простора у којима треба постојати ако онима што за нама долазе мислимо да нешто оставимо, ма у ком облику. У музеје стижу, и чувају се, само препукнуте и здрускане ствари. Кад је мој отац најзад увидео да му нема и нема личне среће, постао је прави отац и мушкарац. Од народа, мислим да су Французи најспособнији да примају горчине и ударце и да при том, што рекао Ракић, «знају зашто» их трпе, и зато је то, Французи, народ мушкараца.... (Из једног од најдужих писама које је неком послала - Милану Гролу, крајем јула 1931.) ЛеЗ 0006662

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

недеља, 09. фебруар 2014.

О СУЗАМА / Владимир Јагличић





Једне зиме, за школски распуст, остадосмо код бабе и деде
у Гају. Они су живели у пролоци коју су сами називали
Рупчина и која је, атаром, припадала Пчелицама, али су Пче-
личани њихов крај називали Гајем и сматрали становнике Гаја
ни Пчеличанима, ни Сабанћанима. Кад би хтели да нагласе
на ког Блашка мисле, рекли би „Блашко из Гаја“, и саговорник
би одмахну руком, као да отура важну бригу:
„Блашко из Гаја? Како не бих знао Блашка!“
Нас троје, мене, сестру и старијег брата од ујака, родитељи
намамише најпре да одемо у Гај, а потом нас, скоро без по-
здрава, оставише, пре него што смо схватили да би требало
направити урнебес, плакати, тргати мајку за руку, ако смо тих
петнаест дана зимског распуста хтели да проведемо у родној
кући где смо се најбоље осећали. Мени није приличило цмиз-
дрити, с великих петнаест година боравка на свету. Па ипак
ме је нешто оштрим шиљком уболо у срце, док сам гледао
родитеље у бекству очевим стокецом који је уз Рупчину пурњао
црнкастим димом из ауспуха. Окренуо сам се према деди и
баби који су крили погледе, па према сестри чије су се очи
заводениле. Почели смо да учимо велики наук растајања на
свету од чијих смо стрелица до тада били сачувани.
„Не брини“ – рекох сестри. – „Нас ће својим аутом одве-
сти ујак.“
Ујак се пола сата касније вратио с намирницама из Пче-
личке задруге. Донео је бајат чипс
и две кабезе око којих се
замало побисмо. Затим је сео да са мном игра шах.
Као и увек знојио се, трљао дланове, дуго мислио, хватао
се за главу, играо лоше и убрзо био матиран.
Није волео да губи, поготово у присуству сина, мада овај
за шах није показивао никакво интересовање, и уопште није
знао о чему је реч.
„Волим шах“ – говорио ми је ујак. – „Штавише, обожавам
га. Волео бих да надиграм једног колегу с посла који ме стал-
но побеђује и руга ми се. Волео бих то више од свега на свету.“
Ја сам му говорио о Индији, о Штајницу, о Шлехтеру, о
Видмару, о Аљехину чије сам партије знао напамет, али би
ујак одмахнуо руком:
„Остави се тог Маћехина.“
„Аљехина.“
„Како било. Кажи ти мени како да победим, не треба ми
историја.“
Онда бих опет заустио да у шаху побеђујем противнике
знајући нешто што они не знају, покушавајући да то знање
накалемим на свој комбинаторни дар, али ми он није веровао.
„Тај мој колега је дунстер. Не зна две унакрст да састави. Али
има кликер за дрвца. Какав Апћехин! Победио би и Апћехина!“
Играње шаха било је маска. Као у добро смишљеној велемајсторској
партији. Мој брат од ујака се, гледајући наше
партије, успавао, баба га је однела у кревет и прекрила поњавом.
Кад се увече пробудио, ујака није било, одмаглио. Брат се за-
ценио од плача. Баба га је смиривала читаве вечери, а деда је,
у једном тренутку, чак, намеравао да отпешачи с њим до Белице и врати га натраг, ујаку, али је одустао, због циче.
„Какав кењкавац!“
Брат од ујака се, мало по мало смирио, али је дуго, потом,
испрекидано дисао, повремено се загрцкујући. Морао се по-
мирити да читавог зимског распуста остане са мном и сестром
у Гају.
Најтежа је била прва ноћ. Ко преспава прву ноћ, преспаваће
и остале. Ноћ је у селу ледна, као и нова кућа у којој смо спа-
вали. Деда и баба су саградили нову велику кућу, за своје синове,
моје ујаке, а сами живели у старој, доњој кућици, састављеној
од једне једине собице коју су звали сутерен, или сопче. У
сопчету није било места на оном једном једином кревету, па
смо ми, унучад, с бабом прешли да спавамо у новој кући.
Морали смо претрчати колико нас ноге носе, до нове куће, и
увући се у огромни кревет. Сам тај бег, од куће до куће, био је
страшан. Ту стазицу, преко дана безазлену, засејану разнобојним
равним камичцима, познавали смо до последњег белутка. Она
би се чудновато мењала, за сваке кише. Тада би камен, засађен
у земљу, занављао давно изгубљену боју којом као да се раз-
метао, задржавајући на неко време преливе капљица које би,
касније, попио. Сада је стазица постајала препрека која зад-
ржава ногу и не да јој лако претрчати. Ноћ, велика будитељица
непознатог, поскакивала је око нас, са сваким нашим кораком,
трудећи се да га саплете. Оно што је дању обичан корак, ноћу
каткад постане подвиг.
Санкали смо се, грудвали, јели суво месо, слушали, ноћу,
страшне дедине приче.
А после петнаест дана снег се открави и, дотад сув, по-
стаде влажан. Сунце га је разједало као вода сапуницу, а он је
у немоћи и бесу, немо плакао, стапајући сузе у околне канале,
претварајући се у поточиће. По нас је дошао ујак, својим
тристаћем. Потрпали смо се унутра и појурили својим кућама.
Деда и баба су стајали на капији. Окретох се ка њима. Баба се
смејала и махала, а деда се држао за тарабу и трљао разводењене,
црвеним печатима заокружене очи.
Беше то први пут да сам га видео како плаче, и последњи
наш заједнички распуст.
        
        _________ Извор: Владимир Јагличић: ЕВО МРТАВ ЛЕЖИМ У ЗЕМЉИ СРБИЈИ : Венац од прича. - "Бернар" : Стари Бановци - Дунав - Београд, 2013. - 171 стр., 21 цм. - Тираж 500 пр. - стр. 113-115.  Препоручено читаоцикма и преводиоцима по свету.  - ISBN 978-86-87993-55-6
       Библиотека Чисти понедељак http://www.knjizara.com/Evo-mrtav-lezim-u-zemlji-Srbiji-Vladimir-Jaglicic-140406

Нема коментара:

Постави коментар

Популарне странице Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ

ATLANTIDA

Преглед Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ (WordPress - 1)

Власт

ВЛАСТ

Уцрвани, дубоко.

Уз штит дебеле коже.

Истећи може око,

а гле - суза не може.

Владимир Јагличић: СТУБ, Орашац, 2013, стр. 25