Одломак из писма Исидоре Секулић

Сетим вас се кроз скоро све мисли о животу и смрти. Ових дана претурало ми се по глави да: изгубити игру живота, или у њој велику карту - мора доћи за сваког ко уопште куша борбу духа и рада; и да је и боље да дође него да не дође; да управо мора доћи, ако човек има пред собом задатак мало тежи, иоле моралан и спиритуалан. Од среће почиње дегенерација. Моћ, љубав, задовољство, новац, власт, то је само даља похота и охолост, тврђи зид између нас и оних простора у којима треба постојати ако онима што за нама долазе мислимо да нешто оставимо, ма у ком облику. У музеје стижу, и чувају се, само препукнуте и здрускане ствари. Кад је мој отац најзад увидео да му нема и нема личне среће, постао је прави отац и мушкарац. Од народа, мислим да су Французи најспособнији да примају горчине и ударце и да при том, што рекао Ракић, «знају зашто» их трпе, и зато је то, Французи, народ мушкараца.... (Из једног од најдужих писама које је неком послала - Милану Гролу, крајем јула 1931.) ЛеЗ 0006662

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

уторак, 18. јун 2013.

Песник златних, најсунчанијих, нити - Сергеј од свиле / Владимир Јагличић

ПОДНОШЉИВИЈИ СВЕТ
Корице двојезичног издања Шелковијевих стихова

Сергеј Шелковиј је рођен 21. јула 1947. године у Лавову (Украјина). Године 1971. завршио је инжењеријско-физички фа-култет Харковског политехничког института, а године 1980 од-бранио, такође на њему, дисертацију; тамо и данас ради као университетски професор. Аутор је научних радова из области примењене математике и механике.
Објављује поезију, прозу и критику од 1973. године, објавио је више од двадесет књига. Његови стихови и проза превођени су на украјински, бугарски, грузински, немачки, енглески и француски језик. Више од шездесет његових песама је компоновано, а објавио је два компакт-диска са ауторским песмама. Живи у Харкову.

*
Сусрет с поезијом Сергеја Шелковога је сусрет са језичком, мисаоном и сликовном пунотом. Читалац његових песама остаје у утиску да овај песник уме прецизно отиснути у реч оно што је видео и чуо, тражећи тачност у изразу и слици. Мисаони закључци донети на основу те тачности постижу дубину песничке остварености.

*
Поглед на до сада објављене збирке Сергеја Шелковог говори да се он као песник, и мењао, и није.
Прве његове збирке одмах доносе песничке резултате, конкретну сликовитост и тежњу за мисаоном поентом, у најбољој традицији рускога песништва које је, како га ми видимо, једна часна ванвремена тежња за истином. Али, потоње његове збирке доносе и једно нарочито поетичко опредељење песниково. Ова врста одабира је, вероватно, неопходност у разгранатом и богатом песништву, какво је руско. Може се рећи да је у раним збиркама Шелковиј руској поезији поклањао своје потомачко сизеренство, а да је у новијим својим књигама, као властелин свог песничог рукописа, рускоме пенсиштву покушао дати оно што оно, и поред свог богатства, још нема. Те књиге (»Небеска механика«, »Аве, август« и »Једрилица«) су саме по себи значајни датуми... Форма песма (као и књига) издужује се, стихови се медоносније сплићу, слике се сучељавају у чегрсти, а потом расплићу у јединству, језик се згушћује. Истовремено, песник је остао веран себи и својим раним мотивима и песмама: такви стиховие су сада, само, златотканмји, онакви какав и свет бива на измаку младости, када се помешају осећај лепоте и пролазности — када, заправо, стихови из осећаја постану искуства.
»Јер стихови нису као што то људи мисле осећаји (они се јављају рано«), пише Рилке у »Записима Малтеа Лауридса Бригеа. »Стихови су искуства. За један стих потребно је видети много градова, људе, ствари, ваља знати кретње које ситно цвеће чини кад се отвара изјутра. Ваља знати умишљати путеве у непознатим крајевима, неочекиване сусрете и састанке: дане детињства који су још неразјашњени, ваља знати замишљати родитеље своје, које смо морали повредити кад су нам доносили какво весеље које и нисмо схватали (то је весеље чињено за другога), дечје болести које почињу у дубоким и затвореним собама, јутра на обалама мора, само море, мора, ноћи на путу, које су подрхтавале веома високо и летеле са звездама — и није још доста смети мислити на све то. (...) Недостаје поседовати успомене. Ваља их знати заборавити кад их је много и сувише, потребно је бити ванредно стрпљив да се дочека час кад ће се оне вратити. Јер успомене, саме, још нису ништа. Тек кад постану крв у нама, поглед, кретња, када постану безимене и кад их је немогуће разликовати од нас самих, тада се може догодити да се, у веома ретким тренуцима, из средине ових успомена уздигне прва реч стиха.«
Шелковиј поседује ту »ванредну стрпљивост«, али је он не чека, он јој хита у сусрет (често и поклоничким пу^товањима), тражи од ње активитет, а не пасивност, и гле, речи му узвраћају свежим сликама и сплетеношћу која их правда, ослобађа и узноси вишем смислу.

*
Шелковиј, чије презиме дословце на српском значи »од свиле« често је песник златних, најсунчанијих, нити. Он покушава да пева као просветљени песник, онај кроз кога је сунце прошло, испунило га и покренуло ка светлости. Таквим су златом таквим проткана његова сећања, као и омиљена путовања: на њима он не види трулеж, крв, загађену земљу, на њима види или дивне трагове својих најлепших успомена, или неружну стварност, ону која га надахњује, нудећи му легенде, лепоту предела, ђаконије, лепе , сусрете, осмехе људи који заслужују братску љубав. Тај појавни  свет он покушава проткати митскоисторијском дубином, при чему је превага мита очитија од историје: зато што се у миту свет људи и богова меша, и свет добија приступачнији лик, ослобођен свакодневне људске патње. Дошло је, за руску поезију, време ослобођења из негдашњег гвозденог или сибирског гета, када је отаџбина умела да поједе најбољу своју децу. И њиховоме ропству и насилним смртима, ова поезија, можда, дугује своју слободу и мир (Шелковиј на њих није заборавио, често их у стиховима спомиње, у распону од Гумиљова до Бориса Чичибанина).

*
Језички, Шелковиј подсећа са једне стране на Вјачеслава Иванова, онда када оптерећује своје златоткане слике нарацијом и прозом, не дозвољавајући да те слике певају олако, а са друге на Кљујева, када на ред стигну завичајна надахнућа из природе, са њиве. Даље и дубље, ова је поезија блиска барокности руског осамнаестог века.
Уопште, мислим да је у руској поезији двадесетога века значајно место заузела та својеврсна »необарокност« у изразу, и то код, наоко, сасвим различитих песника, од поменутог Вјачеслава Иванова, преко Иваска, Гронског, Бобишева, све до Кривуљина и Горшкова. Можда су њихови најважнији заједнички преци — Гаврила Державин и Михаил Ломоносов — заправо класицистичка суздржаност, рафинираност, китњасто богатство стила, орнаментика једне постојане и снажне традиције која, као све самосвојне културе, уме да се обнавља из себе саме (»ломоносовска у грлу ода«). Сергеј Шелковиј је достојан таквих поредби и потомачког следа. Он уме, као песник, да ужива, и пренесе тај ужитак читаоцу; воли игре речима, унутрашње цитате, враћа се, увек, библијским јеванђеоским надахнућима, не заборављајући, никад, на державинску »реку времена«
То је поезија светла, на страни човека. Шелковиј покушава да ољуди пределе кроз које путује, било да су они родни, или туђински. Он тражи неку сеницу испод које се може посматрати море, седети у тихо предвечерје, пити вино и, како то каже Тарковски, »са Овидијем јести овчји сир«. Мало постаје много, и скоро све. Песник тражи подношљивији свет у којем је живот, гле, још увек могућ.
Шелковиј, уз то, показује и увид у озебљен дрхтај човека на тамним границама постојања, када се светови, често, помешају, и када он долази у искушење да затражи помоћ, или одговор од виших сила. Такве антолопјске песме, као »Је ли приметна теби борба моја...«, »Опет стиже усред ноћи зима...« и друге, ојашњују песников пробој, кроз опажајност, ка суштини ствари и омогућују философску дубину несвакидашњих закључака, датих повлашћеним духовима.
________ Предговор двојезичној књизи ДАНАС: песме / ДНЕС: стихотворенија,  Сергеја Шелковија Владимира ЈАГЛИЧИЋА. - Харков, "Мајдан", 2013.; 160 стр. ; стр. 1-11.
___________
Пејсаж из Звижда

 **
Црвенкасте вишње и риђи љиљани —
разгорело лето што не хте у кљуса!
Ваздух се од нотних мириса сав храни
ко дрвена флота Страдиваријуса.

Врт мој подивљалом малином занављен
с њом — пелин с ђубришта — ситноцвет, ђутуре.
Множе се предзнаци да напустих славље —
недоигран. Само гуцнух из чутуре.

Но у партитури птичјој, на постави
пунозвучног лета, ко под фразом новом,
светли ли — с паузом — да мене настави?
Питање претешко. Не чујеш одговор...
        Сергеј Шелковиј
         препев В. Јагличић

Нема коментара:

Постави коментар

Популарне странице Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ

ATLANTIDA

Преглед Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ (WordPress - 1)

Власт

ВЛАСТ

Уцрвани, дубоко.

Уз штит дебеле коже.

Истећи може око,

а гле - суза не може.

Владимир Јагличић: СТУБ, Орашац, 2013, стр. 25