Одломак из писма Исидоре Секулић

Сетим вас се кроз скоро све мисли о животу и смрти. Ових дана претурало ми се по глави да: изгубити игру живота, или у њој велику карту - мора доћи за сваког ко уопште куша борбу духа и рада; и да је и боље да дође него да не дође; да управо мора доћи, ако човек има пред собом задатак мало тежи, иоле моралан и спиритуалан. Од среће почиње дегенерација. Моћ, љубав, задовољство, новац, власт, то је само даља похота и охолост, тврђи зид између нас и оних простора у којима треба постојати ако онима што за нама долазе мислимо да нешто оставимо, ма у ком облику. У музеје стижу, и чувају се, само препукнуте и здрускане ствари. Кад је мој отац најзад увидео да му нема и нема личне среће, постао је прави отац и мушкарац. Од народа, мислим да су Французи најспособнији да примају горчине и ударце и да при том, што рекао Ракић, «знају зашто» их трпе, и зато је то, Французи, народ мушкараца.... (Из једног од најдужих писама које је неком послала - Милану Гролу, крајем јула 1931.) ЛеЗ 0006662

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

недеља, 09. фебруар 2014.

О СУЗАМА / Владимир Јагличић





Једне зиме, за школски распуст, остадосмо код бабе и деде
у Гају. Они су живели у пролоци коју су сами називали
Рупчина и која је, атаром, припадала Пчелицама, али су Пче-
личани њихов крај називали Гајем и сматрали становнике Гаја
ни Пчеличанима, ни Сабанћанима. Кад би хтели да нагласе
на ког Блашка мисле, рекли би „Блашко из Гаја“, и саговорник
би одмахну руком, као да отура важну бригу:
„Блашко из Гаја? Како не бих знао Блашка!“
Нас троје, мене, сестру и старијег брата од ујака, родитељи
намамише најпре да одемо у Гај, а потом нас, скоро без по-
здрава, оставише, пре него што смо схватили да би требало
направити урнебес, плакати, тргати мајку за руку, ако смо тих
петнаест дана зимског распуста хтели да проведемо у родној
кући где смо се најбоље осећали. Мени није приличило цмиз-
дрити, с великих петнаест година боравка на свету. Па ипак
ме је нешто оштрим шиљком уболо у срце, док сам гледао
родитеље у бекству очевим стокецом који је уз Рупчину пурњао
црнкастим димом из ауспуха. Окренуо сам се према деди и
баби који су крили погледе, па према сестри чије су се очи
заводениле. Почели смо да учимо велики наук растајања на
свету од чијих смо стрелица до тада били сачувани.
„Не брини“ – рекох сестри. – „Нас ће својим аутом одве-
сти ујак.“
Ујак се пола сата касније вратио с намирницама из Пче-
личке задруге. Донео је бајат чипс

Популарне странице Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ

ATLANTIDA

Преглед Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ (WordPress - 1)

Власт

ВЛАСТ

Уцрвани, дубоко.

Уз штит дебеле коже.

Истећи може око,

а гле - суза не може.

Владимир Јагличић: СТУБ, Орашац, 2013, стр. 25